Novo vreme

Autor

Branislav Pecarski

Profesor Gimnazije "Svetozar Marković" Niš

Ne mogu a da, pročitavši vesti iz januara 1942. godine o zabrani šminkanja, a koje je ovaj sajt objavio kao arhivsku građu, ne uočim tendenciju voljenog mi Ministarstva prosvete, da januara 2017. godine uvede sličan propis, a sa važenjem za đačiće srednjih, a bogami i osnovnih škola.

Ne znam kog trenutka se u prethodnih 75 godina stvar otela kontroli, ali svakako pozdravljam ideju Ministarstva da spreči da nam u škole dolaze deca obučena i našminkana kao Stoje, Soje i ostale Sojke sa Pinka.

Ne sećam se da li u pomenutom propisu iz 1942. godine piše nešto o bradatim mladićima (tih godina je brada bila omiljena kod jednog dela muške srpske mladeži, i neomiljena kod drugog dela – prosto su jedni druge na nož dočekivali zbog različitih pogleda na taj simbol muškosti – mi Srbi smo uvek puno držali do stila i oštro dokazivali svoju pamet i ukus!), ali očekujem da se i u tom smislu donesu jasni kriterijumi.

Već se zahuktavaju mere protiv izostajanja i maltretiranja nastavnika, što je, doduše, nekoj deci idealna prilika da se u mladosti dočepaju porodičnog bogatstva i na vreme reše svoje životne probleme.

Zamislimo da u pirotskom kraju neki srednjoškolac pobegne par dana sa nastave, a po povratku, na primer, uštine nastavnicu za zadnji deo tela. Kad se sve skupi, po tarifi Ministarstva, to je oko 50.000 dinara. Svaki normalan Piroćanac bi se pre rastao od duše nego od tolikih para, i eto malom nasledniku rešenja!

Ili obratno, predosećam da bi pojedini Zemunci rado častili klinca za proslavu punoletstva sa stotinak hiljada, samo da u čast tog događaja opali bar kokavac omraženom profi, matematike, na primer. Ne znam da li Ministarstvo planira da deo ovako skupljenog novca ustupi žrtvama, ali eto solidnog izvora prihoda za naš obrazovni sistem.

Osećam da će u našoj bogatoj zemlji ovo sigurno zaživeti, ako ne računamo one koji nikad nemaju, a i da imaju odakle im?! No, za najviše dve–dve i po godine, svi roditelji moći će lako i radosno da plaćaju za neopravdane izostanke iz škole svoje zapuštene dece.

Ove mere će svakako preporoditi naš obrazovni sistem, tako da druge reforme nisu ni potrebne. Sem ako se gospoda iz Akademije nauka ne dosete da postoje i da bi bilo lepo da kažu koju reč o mogućim pravcima razvoja pomenutog sistema (ako je to uopšte sistem!). I da se malo uključe svi pedagoški, psihološki i ostali eksperti u jednu normalnu reformu koja bi značila definisanje onog što je stvarno neophodno da deca znaju na kraju svakog ciklusa obrazovanja, šta objektivno po uzrastu i emotivno – intelektualnom razvoju mogu da usvoje, te da je neophodno ozbiljno rasterećenje gradiva kako bi đaci mogli da povežu ono što uče i da ne padaju u nesvest kad dobiju tekstualni zadatak ili problem koji treba pročitati, razumeti i svesti na jednostavan matematički ili neki drugi zadatak.

I da deca i roditelji shvate da škola nije teška, ali ni da je samo igra, da može biti igra duha i nadmetanja u znanju i kreativnosti, ali kad joj se svi ozbiljno posvetimo i ne bavimo mesecima uniformama i sličnim „fundamentalnim“ stvarima!

Uostalom, kod nas nema socijalnih razlika – deca bogatuna se školuju po privatnim školama ili negde drugde, ostali su svi tu negde. A, za razvoj kolektivizma i osećaja pripadnosti, zadužene su vođe navijačkih grupa koje vlast neumorno podržava. Svaka!