Srbija iznad svega

Autor

Branislav Pecarski

Profesor Gimnazije "Svetozar Marković" Niš

U iščekivanju najvećeg skupa ikad, protesta protiv protesta, protiv nasilja, ne mogu, a da se ne potrudim da predložim neke detalje koji mi se čine simbolom blagostanja u kome smo, a koje se ovde gradi tridesetak godina unazad, sa istim političkim stvaraocima pomenutog blagostanja i njihovim nesebičnim podržavaocima.

U prvim redovima najvećeg skupa ikad (mada je skup realnih brojeva, neopravdano, nešto veći) trebalo bi da budu kumovi i kumići Velikog Vođe, te vlasnici njemu bliskih najeminentnijih firmi , kao dokaz da se poštenim radom , za par godina može kupiti pola Beograda (sa sve Geneks kulom) I steći Mercedes Meklaren ili Lambordžini od par stotina tisuća evara, što je dokaz nikad i nigde viđenog prosperiteta u Evropi i šire.

Uz njih bi bili dokazani eksperti za napredak javnih i ostalih firmi i institucija gospoda Gašić, Nebojša iz Beograda, Grčić i Vulin. Možda su slično prethodno pomenutim prosperirali samo retki saradnici gospodina Putina (dok ne ispadnu kroz prozor neoprezno zagledani u svetlu budućnost).

Samu bini trebalo bi da krase akademici SNS-ove akademije mladih lidera (Nevena, Staša, g-din Kebara, Lav Grigorije…), nosioci genijalnih ideja i oličenje duha koji je ova vlast promovisala i na kojima nam svet zavidi. Negde blizu njih trebalo bi da se nađu njihovi mentori u kreaciji intelektualnog nastupa i pristojnog govora koji koriste, gospoda Jovanov, Šešelj, a i Tomislav Nikolić, živi primer kako se brzo i efikasno dolazi do diploma eminentnih univerziteta.

Tu bi trebalo da budu svetski uvaženi naučnici gospoda Rističević, simbol narodne mudrosti i poštenja, kao doktor Atlagić, jedan od najcitiranijih svetskih naučnika sa obiljem radova na svim sci listama.

Čak je manje citiran od njega onaj Noe iz Biblije koji je rekao:“ Ma ovo je samo na oblak”, ali mu je blizu genijalna novinarka Jovana Jeremić koja je , kako kažu, direktoru škole koji nije priznao da je ona đačica generacije, a budući da je bio član prethodnih pokvarenih vlasti, pomenutom rekla, sigurna da se drogira: “Pa zašto belo, crni žuti?”

Prve redove uzrujane mase popunili bi mnogobrojni članovi , nosioci najznačajnijih društvenih funkcija, uspešno obrazovani na “Megatrendu”, (osim onih koji su opravdano odsutni jer tog dana negde po Srbiji polažu mature i stiču diploma srednje škole iz kojih su ih neopravdano izbacili, pa su morali da prvo masteriraju na “Megatrendu”).

U prepodnevnim satima trebalo bi organizovati javni konkurs (sa članovima žirija gospodom Vučičevićem, Orlićem , Simom Spasićem I Vojvodom Šešeljom, poznatim po pristojnom vokabularu) za izbor najadekvatnijeg naziva za odvratne predstavnike opozicije (ne dolaze u obzir nazivi ološ, lopovi, lešinari, izdajnici,… koje koristi g-din predsednik jer su njegovo autorsko delo).

Neposredna podrška na svečanoj bini bili bi i predstavnici Crkve, u konstantnoj dilemi da li BMV ili Audi i malo zbunjenim patrijarhom koji teško može da odluči da li premijerku, na primer, nazvati jadnica, jadnik ili jadniče ( može i bednica, bednik ili bedničko) iako joj se mora odati priznanje da je prva shvatila da je naš vođa možda reinkarnacija Isusa lično jer, naročito oko izbora, budi iz večnog sna stotine hiljada svojih glasača pa nas na izborima ima preko šest miliona od čega oko pet miliona sa važećim dokumentima. Možda je on i reinkaranacija Kneza Lazara jer sa Kosova, koje skoro ne da, a gde ih živi par stotina hiljada, uvek ima nekoliko stotina hiljada glasova podrške.

Tog dana bi se za penzionere širom Srbije organizovala besplatna poseta Beogradu, poseta zoo vrtu, Kalemegdanu i poklanjanje Velikom Vođi. Sem sendviča dobili bi i po jedan cvet narcisa (narcisus patologijus), omiljenog cveća i simbola našeg vođe, a ako nema dovoljno autobusa mogao bi Milenijum team da ustupu svoje kamione na kojima bi, mašući zastavama kao u neka vremena mladosti kada su slično iskazivali ljubav jednom drugom najvećem sinu naših naroda (do rođenja g-dina Vučića) dolazili na najveći kontramiting ikada.

Nedostatak autobusa postaje naš mali problem te neku nesretnu našu decu koja su tog dana imala smotru “Čitalići”, da ne bi bez veze trošili autobuse, treba poslati na pomenuti skup, gde bi bili retki koji čitaju. Osim Velikog Vođe, koji sem Vebera čita i onog poznatog nemačkog pisca knjige “Moja borba” (vođa radi na sličnom delu, za Srbiju). Bar mi se čini , po načinu rada i vođenja ovog posrnulog naroda.

Autobusi su potrebni za stotine hiljada željnih građana da dođu na ovaj skup, posebno svih onih sa radnim odnosom na određeno (dok je ova vlast, vlast!)

Brigu o redu vodiće, kao i na svim sličnim skupovima, istaknuti članovi navijačkih grupa, počasni nosioci nanogica iz različitih razloga, oni koji ih još ne nose a i neće, ako budu lojalni, ljubitelji bejzbolnog ubeđivanja protivnika vođe kako nisu u pravu kao i pripadnici narodne milicije, za razliku od nenarodnog naroda koji ni sa čim nije zadovoljan!

Dobroj atmosferi doprinosile bi, dok ponosno pevaju u duetu Srpska majka I minister za sva vremena Dačić, bunga-bunga plesačice koje nose, umesto suknjica od palminog lišća, kukuruzovinu ili nešto slično, domaće, srpsko. Možda da se postave i tezge sa lekovitim proizvodima iz Jovanjice i sličnih mesta, radi podizanja opšteg raspoliženja.

Bio bi to (i biće) velelepan skup na kome nam svi zavide, posebno oni Nemci koje u svemu nadmašujemo. Mogu samo da kažu: “Srbija uber alles!”