Zaštita od javnog značaja

Autor

Branislav Pecarski

Profesor Gimnazije "Svetozar Marković" Niš

Ministru prosvete Republike Srbije
Povereniku za informacije od javnog značaja

Poštovana gospodo,

sa neskrivenim ushićenjem, kao i većina zaposlenih u prosveti, dočekao sam najnovije mere, kao posledicu Zakona o zaštiti ličnosti i podataka, o obaveznoj saglasnosti roditelja naših đaka za sve i svašta, a naročito za objavljivanje imena njihove dece na raznim, prilično problematičnim, spiskovima.

Recimo, škola hoće da objavi godišnjak sa spiskovima đaka po odeljenjima! Zamislite da se nečije ime objavi bez saglasnosti roditelja!!! Pa to bi za nekoliko godina mogao da bude jako ozbiljan dokaz da je pomenuti (ili pomenuta, pomenuto – kako se već dotično lice oseća) išao u školu. I to baš tu školu i to odeljenje. Kako bi posle neko mogao da dokaže da je postao značajna ličnost bez dana škole?!

Uostalom, nema naš mudri narod „džabe“ izreku: „Nema budale bez škole“.

Potpuno razumem što se ne objavljuju spiskovi sa rezultatima osnovaca sa male mature. Što bi neki radoznali roditelj (a naš narod obožava da viri u tuđe dvorište) morao da zna da je osam godina problematično dete nekog značajnog građanina, koje nikad ništa nije učilo i znalo, na maturi volšebno imalo maksimalan broj poena?

Opšte je poznato da su takva deca vrlo genijalna, a to što ne uče je izraz bunta protiv našeg (opštepoznato) zastarelog obrazovnog sistema, pa nije nikakvo čudo da za par nedelja dostignu ono za šta je njihovim vršnjacima trebalo osam godina. Ili, zašto bi se malograđani seirili nad nekim „vukovcem“ koji je zasluženo stekao tu diplomu (i pored tvrdnji njegovih zavidnih drugarica i drugova da ne zna ništa), ali se zbunio pa na maturi ima samo nekoliko poena ukupno. A škola je, obično, beskrajno zahvalna roditeljima tog deteta na višegodišnjem sponzorstvu, te ih stvarno treba sačuvati od zlih glasina i ogovaranja.

Zato je više nego u redu da se ne objavljuju imena đaka sa rezultatima maturskog testa, i treba da se dostavljaju isključivo zainteresovanim roditeljima, ali u dubokoj tajnosti kako ti podaci ne bi procureli. Setite se samo Asanža ili onog Snoudena!

Pa onda takmičenja.

Prvo, zašto bi se deca takmičila iz bilo čega kad je poznato, po najnovijoj našoj pedagoškoj misli, da su oni svi najbolji!

Neki su, možda, malo „najboljiji“, ali to su verovatno neki „štreberi“ željni slave! To što oni, k’o bajagi najuspešniji Singapurci ili Kinezi misle da se bolji rezultati u obrazovanju postižu razvijanjem takmičarskog duha, to je njihova stvar, oni su ionako daleki Istok. A mi smo za sve njih Zapad!!

I sad zamislite da se objave imena đaka i rezultati nekog takmičenja, a bez saglasnosti roditelja. Kako da neki savesni roditelj objasni da mu je dete, inače talenat za sve i svašta, na školskom takmičenju iz matematike, na primer, osvojilo 0 poena?! Ili samo desetak. Ili da se objavi spisak sa okružnog takmičenja iz nečega, sa imenima đaka i osvojenim poenima!

Tu ne samo da bi se videlo da određeno dete ide u školu, nego i u koju školu, i koji razred, pa čak i ko mu predaje!!! I još da voli da se takmiči! Pa to je obilje podataka koje bi neko nesavestan sigurno mogao da zloupotrebi. Nekako. Ali tu je naš mudri zakon da to spreči. Roditelj lepo neda saglasnost, i na spisku umesto npr. Petar Petrović stoji samo mvžđ452k! Pa da vidimo onda te zloupotrebitelje.

Takođe, skromno molim da se razmisli o sledećem predlogu:

Kad roditelj dođe u školu da vidi ocene svog deteta, on može da vidi i ocene neke druge dece iz razreda, pa to može da ima kobne posledice! Zato predlažem da se u školske dnevnike ne unose imena dece (a radi zaštite istih) već samo šifre, dok bi spisak za dešifrovanje bio kod direktora, strogo čuvan u odgovarajućem sefu.

Ili da se škole obavežu da nabave prekrivač strana u dnevniku sa klizajućim otvorom, tako da radoznali roditelj može da vidi ocene samo svog deteta.

Osim toga, roditelji bi trebalo da dolaze u školu samo jedan po jedan, u zakazanom terminu, uvek posle nastave i u razmaku od bar deset minuta da se ne bi sretali!

Inače, izuzetno pohvaljujem propis o traženju saglasnosti roditelja ako vodimo đake u pozorište, bioskop, izložbu ili, ne daj bože, operu.
Roditelji naših đaka spadaju u generacije koje su odrastale u onim turbolentnim vremenima i sigurno bi mnogi od njih poštedeli svoju decu od takvih stresova.

Zamislite da vam neki nastavnici odvedu decu u onu ogromnu mračnu salu gde neki, kao glumci, nešto viču i recituju ili neki orkestri gude onog Betovena ili Mocarta!

Moram da primetim da je to sa saglasnostima odlična ideja, ali malo se površno sprovodi.

Te saglasnosti bi trebalo da su overene u Opštini ili MK i snabdevene odgovarajućim pečatima. Razvedeni roditelji bi morali zajedno da se pojave, što je prilika da se neki možda i pomire ! U svakom slučaju, trebalo bi otvoriti u svakoj opštini i MK bar dva šaltera za propisnu overu saglasnosti i unos u odgovarajući registar, čime bi se otvorio veliki broj novih radnih mesta u javnom sektoru (Možda je sve ovo sa saglasnostima deo naše dalekovide politike u borbi protiv nezaposlenosti!).

Zahvalan na pažnji ,bžštmkhg, profesor u ćčđf.