Nova 2020. godina – Made in PRC, ali na naš način

Autor

Danijel Dašić

Dugogodišnji regionalni predstavnik USAID u Nišu.Aktivista Nacionalne koalicije za decentralizaciju.

Evo nama još jedne Nove godine. Osme po redu po novom naprednom kalendaru. Da li će nas približiti #BudućnostSrbije ili ne? Jedno je sigurno. I dalje nema obećane prosečne plate od 500 evra.

Izgubila se negde između preplaćenih koridora, potplaćenih političara, lažljivih funkcionera i neplaćene radne snage. Ali to nije problem za našu vlast. Ima rešenje – obećaj platu od 900 evra. Mislim, šta te košta? Nedelju dana na našem ružičasto srećnom pravu da znamo sve, i niko se više neće ni sećati nekakve prosečne plate od 500 evra.

Ali da ostavimo pare na stranu. Šala mala. Kao da neko ovde ima platu od koje može da se ostavi na stranu. Sem vlasti. Ali nije sve u novcu. Kaže naš narod da treba za Novu godinu prvo poželeti zdravlja, jer sve ostalo može da se nađe kod Kineza. I u pravu je naš narod. A ako neko sluša narod, to je ovaj naš predsednik.

Montirao devet televizora i stavio Gašića u BIA, samo da bi mogao bolje da prisluškuje, pardon, sluša svoj narod. A dokaz da sluša sve šta narod priča, su baš ti žuti ljudi, i njihove firme, koje nam je doveo širom Srbije, onako baš, baš. Sve me nešto strah da će nam zbog toga Srbija postati ono „Made in People’s Republic of China, ili ti skraćeno „Made in PRC“.

Svako malo, eto neke kineske kompanije, kupuje fabrike, pravi puteve, mostove, čak je doveo i kineske policajce da patroliraju ulicama zajedno sa ovim našim. Još malo pa da predsednik i prolaje na kineskom, pošto smo već videli da je progovorio, a i veoma uspešno pravi kineske kopije svih akcija opozicije.

I šta sad? Dobili smo Kineze, ali smo zato zdravlje i živce pogubili. I uz to i puno „poklona“ od ove naše vlasti. Sve u znaku „brže, jače, bolje“. Prvi znak da će nam 2019. proleteti u trenutku, dao je Zoran Babić, koji je u skladu sa lapsusom „proleteo“ kao vazduplohov kroz naplatnu rampu.

Šta ti je život: dođe i prođe skoro cela godina od tada, a ona dva minuta snimka sigurnosne kamere nikako da dođu ni da prođu. Kao što nikako da dođe i ta obećana smena Zorana Babića, pošto je još tada podneo neopozivu ostavku zbog pogibije Stanike Gligorijević. Baš kao i ta dva minuta – i njegova smena je tu negde, samo što nije, ali nikako da dođe.

I uđosmo ponovo u začarani krug. Baš kao u onom čuvenom filmu „Dan mrmota“, gde glavni glumac iznova proživljava jedan te isti dan, dok ne shvati šta treba da promeni, kako bi izašao iz začaranog kruga ponavljanja jedne te iste greške. Izgleda da smo mi u Srbiji u sličnoj situaciji, samo što se ovde „vrte“ ta nedostajuća dva minuta naših života. Zato što prosečan glasač i ne pamti duže od naziva vesti na roze televiziji „Minut-dva“.

Dok smo se mi vrteli u krug, jureći tu šargarepu od 500 evra što nikad doći neće, brže, jače, bolje nam je došao poklon od naše vlasti u vidu pada Srbije po svim međunarodnim indeksima: od korupcije, preko crne liste GRECO, pa malo pranja novca i trgovine oružjem FATF, i na kraju „čestitka“ da je Srbija, po prvi put od Miloševića, odnosno da opet budem precizniji „po prvi put u novijoj istoriji“, izgubila status „slobodne države.“

Svi su se u vlasti „čudom čudili“ šta to bi međunarodnoj zajednici, pa nas optužuje za nekakvo pranje novca i trgovinu oružjem. Dobro, možda se nisu baš svi čudili. Na primer, braća Vučić, tata i sin Stefanovići, i svi Vulini, ma koliko ih ima. I još poneko. Ali su svi ćutali. Jer ćutanje o trgovini oružjem je zlato. Ajde, nije baš zlato, ali vredi kao čista zarada od 4,5 miliona dolara od samo dve ture.

Sve dok jedan drugi Aleksandar nije progovorio.

Onda su pokušali da ga „ubede“ da ćuti, kao što radi njegov imenjak na vlasti. Ali neuspešno. Zato smo uspešno još jednu pogrešnu izreku izbrisali i bacili u smeće. Onu – „ćuti da ne bude gore“. Sada je – „podigni glas, da bi bilo bolje“. Barem smo mi u Nišu odahnuli. Konačno znamo odakle ti brojni Iljušini Il-76 koji su nas redovno budili grmljavinom svojih motora, kad pod okriljem mraka poleću sa našeg otetog aerodroma i odlaze negde u još veći mrak. Lepo kaže narod – „oteto – prokleto“.

U 2019. smo konačno otkrili kako naš predsednik tako lako može da „naduva“ sve brojke. Od prosečne plate, preko BDP-a, do povećanja broja zaposlenih i novoizgrađenih fabrika. Zato što četiri i po tone najkvalitetnije „robe“ u Jovanjici čini čuda. Pravi leteće automobile, nevidljive vojnike, svinjske papke i pileće nogice. Ne valja samo kad „presisa“ pa mu onda padaju perači prozora na svakih 10 sekundi, a Đilas ukrao 619 miliona evra.

Šta reći na kraju? Iz godine Svinje ulazimo u godinu Pacova. Dok oni koji nameravaju da glasaju za #zlatnodoba, i koji i dalje veruju u obećanje od 500, pardon, 900 evra, žive svoj „Dan mrmota“ zaglavljeni u godini Magarca.