Šminkanje pokojnika

Autor

Danijel Dašić

Dugogodišnji regionalni predstavnik USAID u Nišu.Aktivista Nacionalne koalicije za decentralizaciju.

Nekad davno, davno, čak još prošle godine, počela je ta neprikosnovena i svepitajuća EU da primećuje sve jači miris uginule demokratije u Srbiji. Sveže iskopane humke, u koje je vlast pod zaštitom medijskog mraka “sahranjivala” građanske slobode, ljudska prava, institucije sistema, pa čak i ponekog političkog protivnika, su se toliko namnožile, da su počele da sve više sapliću Srbiju na njenom evropskom putu.

Tu ružnu istinu nisu mogli da pokriju ni propaganda, ni intenzivno popločavanje, pa su čak i sendvičarski autobusi počeli da “poskakuju” preko džombi i da gube putnike tokom redovnog “vozanja” naivnog glasačkog tela ka #BudućnostSrbije.

Shvatila je i EU da je prošlo čak sedam godina od kad su ga doveli na vlast, a da on nije završio obećani posao. Analiza je pokazala da je “zabagovao” EU operativni sistem, kojim su uspeli 2012. da od “100 za 1” radikala, naprave mirotvorca evropejca. Doduše, bilo je bagova i ranije, ali EU nije htela da ih vidi, sve dok se jednog dana sistem nije urušio, baš kao brdo u Grdelici. Dok su videli samo ono što su hteli da vide, mali Alek se izgleda sam od sebe vratio na “fabrička” radikalska podešavanja.

I šta sad? Toliko truda i vremena, a pogotovo novca, je uložila EU u taj projekat, a posao još nije završen. A da čekaju još dve, najviše dve i po godine da se završi, to baš i neće. Nisu oni Srbi. Sa druge strane stoji činjenica da je stvarno dosta uradio za Kosovo od 2012. To mora da mu se prizna. Lista nije kratka: Briselski sporazum, “ubijanje” institucija Srbije na Kosovu i Metohiji, državni granični prelazi, vojska Kosova, međunarodni pozivni broj, Trepča, Gazivode, medalje na Olimpijskim igrama. Pošteno, još od Klintona, Blera i Šredera niko nije toliko uradio za nezavisnu državu Kosovo. Možda su mu zato i najbolji prijatelji?

Ali posao je plaćen, a još nije gotov. Nije EU tamo neki Koridori Srbije pa da oprašta dugove. Džabe im Alek nudi Anu da sve potpiše i plati ceh DINA karticom. Neće EU. Van granica Srbije, ni Ana, ni DINA nemaju nikakvu vrednost. A zna EU za moderniju verziju stare poslovice da “Vučić dlaku menja, ali ćud nikako”.

EU je konačno shvatila da je đavo odneo šalu i zato već duže vreme radi i na drugim opcijama, ako „resetovanje“ ove radikalne verzije malog Aleka ne da rezultate. Ne pitajte me odakle znam, ali mogu da podelim sa vama da postoje samo četiri opcije.

Prva – da se Aleku ponovo “reinstalira” softver koji je uspešno radio od 2012. do 2015. pre nego što ga je “napao” radikalni virus. To podrazumeva vraćanje sloboda, oslobađanje parlamenta, fer i poštene izbore i otvorene televizije.

Druga – ako Alek nastavi ovako i totalno “zabaguje”, da sve ovo napred navedeno uradi neko drugi – pojedinac ili ekipa iz vladajuće koalicije, nakon skidanja malog Aleka sa carskog trona. Nešto kao napredno urušavanje radikala 2008.

Treća – ako prve dve omanu, ponoviti 2012. i dovesti opoziciju na vlast. Što i nije teško, ako tako odluče. Pare nisu problem. Samo što će najverovatnije ovoga puta tražiti mnogo veće garancije za svoj uloženi novac.

Četvrta je ona koju svi zajedno, i EU, i vlast, a bogami i deo opozicije hoće da izbegne po svaku cenu. A to je masovni protest – revolucija protiv diktatora, novi nekontrolisani politički cunami, čiji se obrisi sve jasnije naslućuju na horizontu.

Sumnjate u to? Pogledajte malo bolje oko sebe. Protesti traju skoro godinu dana. Od građana ih je „preuzela“ opozicija. Da li je to dobro ili loše, to je posebna priča. Ono što je bitno je da se protest širi, i pored sve veće represije i propagande sistema. Nije pomogla ni kontra-miting turneja, ni nova obećanja. Najava bojkota srpske izborne farse koja kao opasan mač visi iznad glave ovog režima je pokazala i ozbiljnu nemoć vlasti.

Mali Alek odjednom počinje da priča o nekim posmatračima koji će omogućiti fer i poštene izbore. Ana samo što se nije šlogirala kad je saznala da je neko iz njene kancelarije poslao pogrešnu medijsku strategiju u Brisel. Nakon toliko vremena, čak i Maja Gojković priznaje da Parlament ne radi baš kako treba, posipa se pepelom i moli opoziciju da se vrate, i da zajedno poprave stvar. I otkud sad da se vlast sastaje tajno, iza zatvorenih vrata, sa predstavnicima opozicije i delom nevladinog sektora, i pregovara? I to je samo ono što je obelodanjeno i otkriveno do sada.

Šta reći na kraju? Da li je demokratija u Srbiji mrtva, i vredi li je šminkati da bi se (zlo)upotrebila za manipulaciju naroda još ovaj, zadnji put? Šta birate? Formu ili suštinu? Glasanje ili bojkot?

O tome gde ide Srbija ipak odlučujemo samo mi. Tu pravo glasa nemaju političari iz EU, vlasti ili opozicije!

Samo mi! Mislite o tome.

Jer je sve #stvarizbora.