Slike iz života (2) – Dve tajne mojih tajni

Autor

Danilo Kocić

Novinar.Rođen u 1949. godine u selu Dadince, Vlasotince.Završio pravni i filozofski fakultet. Objavio knjige pesama Čudna lađa (1976), Dnevnik na raspustu (2003) i Govor kamena (2004) i romane Izabrani život (1997) i Izabrana tišina (2001).Napisao dvotomnu studiju, 1.100 stranica velikog formata "Leskovački pisci i njihovo doba".Najnoviji roman "Izabrani snovi" proglašen za najbolje delo na "Fileksovom" anonimnom konkursu. Za svoj novinarski, publicistički i književni rad dobio više priznanja, a dodeljene su mu i oktobarske nagrade Leskovca i Vlasotinca.

Calles antiquos serves veteres et amicos
Drži se starih puteva i starih prijatelja

Da nije ovih zamornih dana i moje želje da napišem nešto što će ljudi voleti da čitaju, mogao bih da spakujem kofere i mirno odem na počinak. Zauvek!

Evo, danas, iako nisam dobre volje, pišem u nadi da će od tog nauma biti neke vajde. Jedino se, kao i uvek, mučim kako da otpočnem ovo kazivanje. Čini mi se, povremeno, da sebe vidim kao lutalicu, asketu, čoveka koji stalno traži nešto, a ne pronalazi ni svoj san, ni svoj mir!

Odjednom, naglo, u boji besa planinske reke, prepoznajem sebe kao pridošlicu na otvorenom prozoru, kao čoveka kome je život jedna velika zbrka. Lako sebe navodim na pogrešan trag, na podsećanje bez ikakve zabave, na vreme bez šarma i doba velikih, neverovatnih iluzija!

Dođe mi zatim da sebe vidim kao onaj pesnik kome je poezija bila crkva, jer druge crkve nije imao, da sebe osetim kao čovek kome je čitanje stihova i molitva i saznanje da se nešto važno dogodilo u njegovom telu; voleo bih da verujem da život, kao i pesma, nije samo stih i strofa i da poezija nije samo pesma. Ako je, prijatelju moj, poezija nešto rečeno što se ne može uvek reći, onda je i život nešto što se uvek ne može proživeti. Život je samo život, i ništa više. Život je pesma pretočena u metaforu. Trajanje je svedok vremena, a pesma je njena druga, lepša strana.

Neprobol, druže, to nije samo moje trajanje. Jednom sam, dok sam razmišljao o svima nama, citirao po sećanju nekog meni nepoznatog hroničara: „Poezija je lepota i uteha, zlatna ruža sa mirisom bola i živa voda sa talasima beskraja“.

Prijatelju!

Što istinitije razmišljam o sebi i nama, to dublje zaboravljam kazano. Oh, kako su to umno drugi govorili: „Stvaralašto je putovanje u samozaborav do tačke gde prestaje i misao i osećanje i ličnost“. Da li ću, možda, prijatelju, moći i ja, makar povremeno, da snevam svoju javu i da kontrolišem svoj san! Šta nam ostaje – ko zna koliko sam puta prozborio – osim nade. Nada i strah! To su dva sveta moga sveta; to su dve tajne mojih tajni; to su dve priče iste priče!

Daleko sam od sveta, prijatelju, i od sebe, u ovoj prozukloj noći, izlapeloj i bez samilosti za ljude skrajnute s puta. Čujem, odjekuje u ušima jedna davno zapamćena misao, kao da je sečena nekim tupim, nerazumnim nožem: „I žrtve, i oni drugi, koji su pali kao žrtve, nisu ni bolji, ni gori od samih žrtava!”

Pa, zar druže, obim nečijeg stradanja nije bitan? Izgleda da mi se zamagljuje pred očima i da ne vidim ni sebe ni druge i da istovremeno ne razumem ni sebe, ni druge, ni svoju, ni njihovu senku!

Moji dani su pritisnuti neprozirnom maglom i tišinom. Ja nisam sedeo u „Poslednjoj šansi”, i ne znam ni gde je ta birtija, ali znam kako izgleda harmonika koja cvili kao pretučena kučka koja liže rane posle ulične tuče!

Kažu da se katkad život ne može da razume ako niste zbunjeni, zapisano je negde. I meni se, prijatelju, čini kao da sam stanovnik nekog dalekog kraja i meni nepoznatog, surovog sveta u kome vlada neverica!