Snovi poderanog političara

Autor

Danilo Kocić

Novinar.Rođen u 1949. godine u selu Dadince, Vlasotince.Završio pravni i filozofski fakultet. Objavio knjige pesama Čudna lađa (1976), Dnevnik na raspustu (2003) i Govor kamena (2004) i romane Izabrani život (1997) i Izabrana tišina (2001).Napisao dvotomnu studiju, 1.100 stranica velikog formata "Leskovački pisci i njihovo doba".Najnoviji roman "Izabrani snovi" proglašen za najbolje delo na "Fileksovom" anonimnom konkursu. Za svoj novinarski, publicistički i književni rad dobio više priznanja, a dodeljene su mu i oktobarske nagrade Leskovca i Vlasotinca.

Veni, vidi, vici!
Dođoh, videh, pobedih!

(Tim rečima je Cezar javio rimskom senatu za svoju pobedu nad Farnakom, sinom kralja Mitridata)

Nisam previše, čak nimalo, verovao njegovim ubeđenjima, ali sam ga pažljivo slušao. Znao je da brani stavove. Pa, bio je profesionalni političar. Bolje sam ga upoznao kada su pristigle godine i kada je, poput mnogih staraca, počeo da prebire po uspomenama.
 

-Ovo moje stanje je život posle života!

Nisam ga razumeo, a slušao sam ga. Hteo sam da budem učtiv. Ako bih nešto prozborio, to bi ga navelo na pogrešan trag.

-Mi smo bili deo hora koji je osuđen na život. Lep život! Dok traje taj život. Posle toga, zbogom. Kao u zahuktralom, prepunom vozu, neko mora u jednom trenutku da ispadne. I kvit. Nema tu ljutnje, a ako bi i bilo, sledilo bi i pitanje: ,,Ko vas je terao da uskačete u njega!”
Opet nisam dovoljno razumeo starog, zaboravljenog političara. I ovoga puta sam hteo da budem učtiv, jer bi moje govorenje možda stvorilo novu zabunu.

-Mi nismo bili pozajmljivači svetla. Naša su se ogledala tek sada zamaglila!
-Pa zar ranije nije bilo tog zamagljenog ogledala i straha!? – osmelih se da pitam.
-Ma, momče, svega je bilo. I straha, i sažaljenja, lažnog sažaljenja, i spasenja, i lažnog spasenja, i ljubavi, i lažne ljubavi.
Onda dopriča, kao da je diktirao optužnicu:
-Bilo je junaka, i nemoćnih junaka, i heroja, i lažnih heroja. I ljudi gonjenih nesrećom i zlom koji su na kraju bili poraženi!
Teatralno, kao da je na pozornici, zaključi:
-Mi smo ih porazili. Jer da nisu izgubili, mi bismo doživeli slom!
-Zar nije to čudnovato?! – kazah nerazgovetno.
-Imali smo za svaku stvar, za svaki događaj i svako ljudsko ponašanje naše objašnjenje. Za nas nije bilo važno da su ona drugima logična, važno je da su nama bila uverljiva.
Zatim, kao da sustiže nenajavljena grmljavina, kaza:
-Glumili smo da smo sve prepisivali iz života!
Morao sam da pitam, a nisam se ni bojao starog, zaboravljenog političara da će me uvrediti, jer sam osećao da je on pričao kao ranjeni čovek. Pitao sam:
-Zašto se tako brzo tone. U zaborav ili samoizolaciju, svejedno!
-Znali smo da se svi snovi ne ostvaruju, ali smo želeli da ostvarimo naše snove. Pa, mi smo bili samo jedinke priče koja nam je nametnuta kao vlastiti doživljaj!
Ponovih poslednje pitanje, bez uvrede i patetike:
-Možda se to vaše vreme može doživeti i kao surovo trajanje, kao doba velikih nesaglasnosti!

Pažljivo me gledao, čini mi se i istinski slušao, onda se izmače, htede da me prekide, ali nastavih:

-Možda bi se moglo i da se shvati da je to vaše doba vreme nametnutog grupnog promišljanja i vreme surovog i gordog posrtanja!
Ne znam zašto, ali mi se učinilo da pred sobom imam čudnog i čudesnog ideologa starog, zaboravljenog vremena. Učinilo mi se da je on, taj olinjali političar, nalik onom dečaku koji je uinat svetu odbio da raste!
Umalo da izgovorim da sam ga video kao nekog čoveka bez sledbenika koji se vraća iz prošlog života umoran od tumaranja, neispavan od dugoga sedenja i predugog orgijanja.
Stari političar zastade, kao da je hteo da uzme vazduh, neki novi vazduh, ne ovaj koji nas je okruživao, pa zadenu reči:

-Juče sam bio na starom groblju. Kraj nove humke, u koju tek treba da spuste mrtvaca. Pročitao sam, valjda, grobarevu poruku: „Vraćam se odmah!“ I taman htedoh da opsujem, neko iza mojih leđa prozbori: „Već sam to pročitao na drugom groblju, zar i ovde ne mogu da budu originalniji!”
Posle ovih reči starog političara, čovek mora ponovo da se zamisli. Nije mu više ni do smeha, ni do pisanja, ni do nekog novog života.