4. APRIL (1936.)

Autor

Dejan A. Milić

Dejan A. Milić, publicista iz Beograda.

Četvrti april, Dan studenata Srbije, koji je dobar broj studenata obeležio protestno (tražeći ispunjenje zahteva izazvanih novosadskom tragedijom 1. novembra 2024) i pijetetno (polaganjem venaca na grob davno ubijenog studenta Žarka Marinovića), prošao je, postavši vest bajata i bezvredna. Zašto onda s kašnjenjem pišem o 4. aprilu, izlažući sebe i uredništvo Južnih vesti mogućoj prozivci čitalaca za neodgovorno recikliranje viđenog? S dobrim razlogom, smatram. Jer, 4. april 2025. jeste prošao i vest o njemu prekrili su već medijski atraktivniji događaji. Ali 4. april 1936. godine, čini se, u Srbiji još uvek traje. 

Tridesetih godina XX veka režim u Jugoslaviji, slomivši diktaturom komuniste, našavši dobitni model izbornog inženjeringa, pocepavši opoziciju na nacionalne i socijalne froncle, dobivši za premijera okretnog finansijskog i političkog brokera Milana Stojadinovića i pridobivši moćne inostrane mentore, činio se jačim no što je bio. Krivogledalo „stabilokratije“ na čelu s lucidnim Stojadinovićem, kog su pristalice od dolaska na vlast zvale „vođa“ a on tu političku idolatriju podsticao, u proleće 1936. kvarili su buntovni studenti levičari. Pokušaj režima da kontroliše štetu na univerzitetima stvaranjem svoje studentske „Organizacije nacionalnih studenata“ (ORNAS) i formiranjem tzv. „univerzitetske policije“ (čime je rušena autonomija univerziteta) doveo je do Aprilskog štrajka studenata na svim univerzitetima u zemlji koji je trajao od 3. do 28. aprila 1936. 

Već 4. aprila, u pokušaju policije i ornasovaca da uđu u zgrade Beogradskog univerziteta u blokadi, u prestonici je došlo do žestokih sukoba. Najtragičniji je izbio kod Instituta za patologiju Medicinskog fakulteta. Tu je poginuo student levičar Žarko Marinović, koga je s dva uboda nožem u leđa ubio ornasovac Slobodan Nedeljković, član Ljotićevog profašističkog ZBOR-a. Policija je privela ubicu (spasivši ga od linča razgnevljenih levičara), ali je vlast opstruirala krivični postupak. Na suđenju, vođenom pod pritiskom javnosti, ubicu je branio lično Ljotić. U državi u kojoj se za ubistvo kažnjavalo i smrću, ubica je dobio simboličnih pet godina zatvora. Već 1941. pristupio je Ljotićevim dobrovoljcima, davši novi doprinos srpskim bratoubilačkim međusobicama. To su činjenice od kojih je nemoguće pobeći. Ostalo je simbolika. 

Zašto je 4. april 1936. značajan za istoriju srpske države i zašto je taj datum sposoban da decenijama traje u hibernaciji, gotov da u „pogodnim“ političkim trenucima ciklično vaskrsne? Zašto je slikovit i znakovit i za naš sadašnji (sumorni) vakat?

Četvrtog aprila 1936. jugoslovenska država (vođena srpskim rukama), ranjena u pluća pucnjima u Skupštini 1928, definitivno je umrla, i sama probodena s ta dva udarca nožem u leđa. To što je živelo potonjih pet godina, do krvavog 6. aprila 1941, bilo je skalamerijski provizorijum, neuspešna oronula fasada sklepane nacionalne čatmare iz Miloševog doba nakalemljene na političke prilike XX veka, ukrašena šljaštećim dekorom formalne demokratije, uz kič ornament nedelotvorne podele vlasti i „jektičavu“ sudsku vlast čiji su delatnici drhtali i pred svojom senkom.  

U odbranu očigledno kvarnog načina držanja vlasti, gde su, radi slatkog „država – to sam ja!“ principa, temeljno i istrajno gažene institucije i rukama gole sile davljena pravda, Stojadinović je, skrivajući od javnosti antidemokratsku suštinu režima, ispred sebe isturao svoje pristalice, nervozne batinaše u zelenim košuljama i ljute ornasovce, „zabrinut narod koji želi da brani poredak u državi i javni red i mir“. Zauzvrat je takvima, držeći za mošnice ogromnu većinu sudija, nudio zaštitu od pravde, osećaj značaja za „državnu stvar“ i finansijski sitniš. „Gluh in slep“ (rekli bi Slovenci) za zahteve pobunjenih, režim je svesno podsticao nasilje, u kojem je konačni arbitar, logično, bio on sâm, kroz policijsku i vojnu silu. Ta taktika kojom su za „odbranu države“ u igru uvedeni „narodni“ toljaga i nož, istini za volju, bila je trenutno korisna za vlast. No, bila je pogubna za državu. Jer državu je, tačno pet godina od smrti Marinovića, uistinu porazio neprijatelj spolja, ali je njeno rasulo na tlu Srbije bilo posledica međusobnih razračunavanja čuvara i protivnika vlasti iznutra. Iskreno verujem da, u okolnostima globalnih kriza, oni koji u Srbiji danas imaju svojinu nad „narodnom toljagom i nožem“, imaju u vidu takvu vrstu opasnosti po Srbiju, u čije zdravlje neumorno nazdravljaju. Istovremeno, iskreno zebem da ih trenutno za to nimalo nije briga.

Zašto surova i nepravedna smrt studenta Marinovića svojim tragizmom može biti lekovita i za građane i za državu Srbiju? 

Zato što svest o tragičnoj smrti u jednom političkom obračunu od pre 89 godina slikovito kazuje o tome da nož nije, ne može i ne sme biti argument u političkom dvoboju građana Srbije. Pa, bio to nož u ruci nesuđenog intelektualca Nedeljkovića kojim je s leđa skrivljena smrt kolege 1936. pred Medicinskim fakultetom u Beogradu, ili samo „tog jutra kupljen perorez“ u ruci „nervno labilne bake“ kojim je ona, „braneći se od nasrtaja dekanke Filozofskog fakulteta u Nišu“, nanela dekanki po ruci poderotinu „kao kad se ljušti krastavac“, 31. marta 2025, na ulicama Niša.

Zašto je dobro što su studenti Srbije ovog 4. aprila odlaskom na grob Žarka Marinovića obeležili svoj dan? Zato što se taj dan ranijih godina obeležavao uz izbegavanje suštine njegove poruke – da je 4. aprila 1936. u Beogradu, pred kapijom jedne od zgrada Univerziteta stradao student, braneći autonomiju univerziteta. Zato što se unazad 25 godina zataškavalo da je on ubijen u zločinu čiji je podstrekač bio režim, jer je ubijeni, zaboga, bio komunista, a biti komunista više ne samo da nije „in“, no je i „cringe“. Da je političko ubistvo nedopustivo u društvu gde postoje i demokratska kultura i institucije koje su, radeći svoj posao, dužne da štite poredak i javni red i mir.

Zašto simbolično polaganje cveća na Marinovićev grob može biti lekovito za sve nas? Zato što ono simbolizuje krajnje vreme za korak nazad. Ako se uopšte više može koraknuti nazad?