Čas etike Ćire Medžika

Autor

Dejan A. Milić

Dejan A. Milić, publicista iz Beograda.

Toliko puta ponovljenu priču o čuvenom klasičnom filologu, helenisti i filozofu, profesoru Univerziteta u Beogradu i akademiku Srpske akademije nauka i umetnosti Milošu N. Đuriću ispisaću nanovo i na ovom mestu.

Negde u leto 1941 domaća (kvislinška) uprava povela je među srpskom inteligencijom antiustaničku kampanju čija kruna je bio čuveni Apel srpskom narodu, objavljen u ljotićevskom listu Novo vreme 13. avgusta 1941. Tim dokumentom koji su potpisale ukupno 533 javne ličnosti, među kojima i priličan broj profesora Beogradskog univerziteta, a čiji je autor bio Velibor Jonić, „nemački čovek“ i ministar prosvete i crkvenih dela kod Nedića, javno je osuđen ustanak i narod pozvan na poštovanje okupatorskih vlasti. Apel je potpisalo dosta intelektualnih uglednika. No, bilo je i onih koji takav kvislinški apel nisu želeli (nisu mogli) potpisati. Jedan od njih bio je i pomenuti velikan srpske jezikoslovne nauke Miloš N. Đurić. On je kolegi profesoru Muzičke akademije koji ga je nagovarao da Apel potpiše odgovorio rečima koje su postale ostavština za budućnost ovog naroda: „Lako je tebi, kolega, da potpišeš taj apel. Ti sviraš u diple. Ja svojim studentima predajem etiku. Kako da ja to potpišem?“

Zašto pominjem profesora Miloša N. Đurića u belešci koja nema ama baš nikakve veze ni sa Apelom srpskom narodu, ni sa Nedićevom kvislinškom vladom – ostaje da ukratko objasnim u daljem toku ovog zapažanja. Zapažanja koje se odnosi na Niški, a ne na Beogradski univerzitet i na tamošnji Medicinski, a ne na Filološki fakultet. I gde u centru pažnje javnosti nije čuveni profesor helenistike, nego jedan običan (kažu, odličan) predavač fiziologije.

Kako sam uspeo da se obavestim iz jednog broja medija (koji nisu Pink, Informer, Kurir i tome slično), na Medicinskom fakultetu u Nišu većina profesora i saradnika saglasila se da su stvoreni uslovi za prekid „obustave rada“ i vraćanje na nastavu koja se, jelte, usled blokade od strane jednog broja studenata neće odvijati uživo, nego on-line, putem power-point prezentacije. Takvoj odluci Nastavno-naučnog veća jasno i glasno suprotstavio se 1 (i slovima: jedan) predavač tog fakulteta – dr med. sci Milan Ćirić, sa Katedre za fizilogiju.

Teorija demokratije nije tako egzaktna nauka, kakva je medicina. U medicini je, barem nama laicima, sve jasno – manjak hemoglobina je anemija, povišeni CRP ukazuje na upalni proces, diopter u minusu je znak kratkovidosti, diopter u plusu, obrnuto, ukazuje na dalekovidost. Visoki leukociti mogu biti posledica akutnih oboljenja disajnih puteva, crevnih infekcija ili drugih infekcijskih stanja koja imaju tendenciju da se jave tokom hladnijeg dela godine. Kad je u pitanju tzv. javno zagovaranje, da ne rečem: Ustavom garantovana sloboda javnog iznošenja sopstvenog stava, stvari nisu tako egzaktne. Tu, npr, višak podignutih ruku za neko rešenje ne znači automatski da je takvo rešenje zdravo, a usamljen stav da jedno rešenje nije zdravo ne znači da je onaj koji je takvog stava vlasnik – bolestan. Uvek može i ovako i onako. Svakojako.

Profesor Milan Ćirić u svom neslaganju sa stavom većine svojih kolega bio je egzaktno jasan – medicinske nauke ne uče se „na daljinu“, preko Power point prezentacija. To je jalov posao. Imitacija podučavanja. Zato, moglo se zaključiti iz njegovih čvrstih, no vrlo, vrlo odmerenih reči, on ne namerava da svoje predavačke reference stavi na raspolaganje imitaciji nastave. 

Profesor Milan Ćirić, Ćira Medžik (voleo je da igra košarku i dobro ju je igrao), moj školski drug iz Pirotske gimnazije. Pametan i marljiv, uvek promišljen i razborit, učtiv i neostrašćen. (Ne sećam se da se ikada nekome u generaciji zamerio.) Temeljan u poslu, ozbiiljan u struci. Ne svira u diple. Predaje Fiziologiju, jedan od najznačajnijih i najtežih predmeta na medicini. Politikom, kao takvom – blatnjavom, mislim da se nikada nije bavio. Uglavnom je gledao svoja posla, koja, videlo se, nisu nimalo beznačajna. A sad kaže „neću!“. I posigurno ima pravo. On line nastava na Medicinoskom fakultetu je kao jedenje šampita preko izloga poslastičarnice „Rekord“ u Pirotu – uzaludno lizanje stakla.

Profesor Milan Ćirić u odbranu nauke istupio je sam, isturivši spremno pred puške ovakvog i onakvog javnog mnjenja svoja profesorska prsa. Učinio je to vrlo svestan svih posledica koje skup sport „imati i kazati svoj stav“ sobom nosi. Tako je on, predavač na Katedri za fiziologiju Medicinskog fakulteta u Nišu, održao jedan dobro posećen čas etike, na kome bi mu čestitao i profesor Miloš N. Đurić. Što mu, pa makar i ne bio u pravu, služi na čast. Jer, lizanje šampite preko stakla izloga poslastičarnice, uostalom kao i sviranje u diple u narodno nevreme, možda i može da bude korisno, ali je posigurno neprimereno profesoru univerziteta. 

Zato ja koji grebah ovu belešku, spokojan (uprkos svemu) što živimo u 2025, a ne u 1941, i što predsednik srpske vlade nije general Nedić, nego (kažu) jedan pristojni profesor i lekar, koji (verujem) ne namerava da ikome potura neki novi Apel srpskom narodu, ne mogu da ćutke pređem preko ovakve etičke „trojke“ Ćire Medžika. Svom školskom drugu, sa kojim se iz Pirotske gimnazije znam na „zdravo, druže“ i koga nisam sreo ima 25 godina, imam javno da kažem: Svaka čast, Milane Ćiriću!