Lažni govor

Autor

Dejan A. Milić

Dejan A. Milić, publicista iz Beograda.

Pišući monografiju Srpski politički govor modernog doba (Sl. glasnik, 2006; Sl. glasnik – Zavod za udžbenike, 2011) pomenuo sam da se antigovor javlja u dva pojavna đavolja oblika – kao reč mržnje i kao reč bez pokrića (laž). Reč mržnje i reč bez pokrića pod ruku hodaju u zavađenim i totalitarnim društvima, dok je sama reč bez pokrića svojstvenija tzv. demokratskim društvima.

Međutim, često prilike pomešaju lončiće te se oba pojavna oblika sjedine u jedan frankeštajn antigovor koji ne bira sistem, nego hara posvuda. To se događa u turbulentnim vremenima, naročito onda kad diplomatija zaćuti, a “top” progovori. U vremenima za koje savremenici veruju i mole se Bogu da neće biti potonja. U vremenima poput ovog našeg, dakle.

Svet našeg doba “krasi” činjenica da je on konačno prestao samo da svedoči lažnu vest i lažni govor. Ovaj svet živi i u lažnoj vesti i u lažnom govoru, jer je dosad predugo živeo od oboje.

Ruska invazija na Ukrajinu nije donela ovo otkrovenje. Ona ga je samo potvrdila. To što je kao “istinu” zavrteo rodonačelnik spin-majstora Gebels pred Hitlerov upad u Češku 1938. i što je kulminiralo u WW II paralelnim ratom propagandnih mašinerija zaraćenih strana, događalo se, s više ili manje uspeha “fejk-priče”, i 1950-53. na Korejskom poluostrvu, i 1956. u Mađarskoj, i 1961-72. u Vijetnamu ili 1968. u Čehoslovačkoj i nadalje, da bi kulminaciju bezočnosti doživelo ne u Ukrajini našeg doba, nego u NATO bombardovanju SR Jugoslavije pre 23 godine, nekako baš u ove dane.

Onda kada je simpatični NATO portparol Džejmi Šej s blagim osmehom na licu ubice u podstreku civilne žrtve iz Grdelice, Surdulice, Niša, Varvarina… javno knjižio kao “kolateralnu štetu” dejstva najveće armade na svetu na malu, mislilo se, nezavisnu zemlju. Ukrajina je samo repriza totalne bezočnosti javne reči. Mnogo strašnija i crnja. Ali repriza.

Javna reč, bezočna kakva jeste, odavno se vodi Gvozdenim zakonom “licemerne zabrane” (kako reče nemački novinar Jirgen Todenhefer) za koji se zna da je temeljni konsenzus “mračnog” Zapada, da bismo sada videli da ni “svetli” Istok na njega nije imun. Taj zakon glasi: “Uvek misli na sopstvene interese i nikada ne govori o njima!”. Dakle, iako je svaki rat samo biznis u kojem se ostvaruju nečiji opipljivi interesi, niko o njemu neće govoriti na takav način, nego će to ružno nedonošče svake zle pameti odenuti u klovnovsku odeću borbe za principe, za odbranu ljudskih prava, nacije, teritorijalnog integriteta, prava na samoopredeljenje … Kako šta kome godi. Kako onda u svetlu takvog gvozdenog zakona definisati mnogobrojne ljudske žrtve nad kojima se medijski nariče ili heroje koji se slave, do kao potrošni materijal za fejk vesti i fejk politički govor.

Da makar malo nije tako, javna reč potrudila bi se da bude bar malo preciznija. Ne bi se dogodilo da se u izveštajima nekih medija fotografijama Dragana Bjelogrlića u kadrovima filma Lepa sela lepo gore manipuliše kao da je ruski zločinac koji pali ukrajinska sela, niti bi (možeš misliti!) partizan Dalibor, potonji Sekula, pa Radašin, sa sve šeširčetom, špiclovskim brčićima i “ha-te-ze” bundom – simbolima domaćih polutana, bio fejkovan kao ukrajinski hrabri branilac koji odoleva ruskim krstarećim raketama. I ne bi fotografija pljačkaškom privatizacijom davno devastiranog hotela Mir u Zvonačkoj banji kraj Pirota, jednom od najlepših predela Srbije, služila za potkrepljenje fejk vesti da su Rusi granatirali i srušili velelepni hotel Mir u istočnoj Ukrajini (što je osvanulo na nekim informativnim portalima). Isto tako, ne bismo se dvoumili da li se “prezident Rosijske Federaciji” pri susretu sa stjuardesama Aeroflota ukazao lično, uživo, ili u vidu nalepljenog holograma, dok su one zadivljeno gledale u praznu stolicu namenjenu njemu.

Ne treba zaboraviti još jedan “kvalitet” koji još iz doba Gebelsa krasi fejk javnu reč. To su njene posledice. Koje su grozne. I neupredivo gore od groznih. I koje, valjda je svima normalnima u ovom globalnom selu najzad jasno, na ukrajinski ili još gori način svakog živog stvora na ovoj planeti mogu da pogode koliko za petnaest minuta.

Razmišljajući o fejk-govoru ovih dana prisećam se da u politici postoje još neki oblici antigovora. Na primer: snebivljiva reč bezizlaza, mesijanski fejk govor i jalova reč bez poruke.

Snebivljiva reč bezizlaza bila bi ona koja poručuje da ćemo svi da crknemo i to baš svi odjednom, pa onda ne treba ni da čekamo “sudnji dan”, nego da, neko okupan a neko neokupan, kako ko već jeste, popijemo “saračiku što pravi belilo”, kako reče Kir-Janja, i da “odma’ umrimo”.

Mesijanski fejk govor poručuje pak sasvim suprotno. U danima koji slede pocrkaće svi ostali osim nas, jerbo mi imamo sreću da imamo ko da brine o nama i da nas brani i od munja nebeskih i od lepre i tripera i od džeparoša sa Zelenog venca i od nuklearnog projektila, i da nas snabdeva makar tulumbama, eklerima i bozom iz “Pelivana”, ako ‘leba i s lebom ne bude bilo.

Jalova politička reč bez poruke je … Da mi olakša opisivanje takve reči slučajno se onomad u nekoj emisiji N1 televizije ponudio moj prijatelj Tomislav Panajotović, raniji predsednik Opštine pirotske i narodni poslanik DS u više mandata. Na pitanja novinara je li moguće izlečiti bronhitis opozicije u vremenu vlasti koja spolja puca od zdravlja, umesto da osokoli ili posavetuje mladog opozicionog kandidata za novi saziv Parlamenta, bard demokratske vlasti prve dekade ovog veka gotovo pola sata gledateljskom auditorijumu objavljivao je da je sve vreme svojih skupštinskih mandata pedantno vodio dnevnik. Koji sada pečata u knjige. Te je, umesto uloge izabranog poslanika koji aktivno učestvuje u kreiranju politike jedne nacije, dodelio sebi ulogu skupštinskog izveštača. Što nije bilo nezakonito, za političku istoriju Srbije (uistinu mislim) od velike je polze, ali sa aspekta delovanja člana srpskog Parlamenta toga doba teško da je bilo svrsishodno.

Oni koji su se malo više interesovali za istorijska štiva razumeće ovo što dopisujem.

Prilikom primopredaje premijerske dužnosti izvesnoj A. B. 2017. godine predsednik Republike poklonio joj je memoare Milana Stojadinovića, političara koji je prilično vešto krmario jugoslovenskim brodom 1935-1939. godine, oslanjajući se malo na Čemberlenovu Englesku i Daladijeovu Francusku, a malo više na Musolinijevu Italiju i Hitlerovu Nemačku. Taj simpatični dendi – mag berze imao je divnu šansu da tako uspešno krmari bar još čitavu deceniju. Ali su spoljne prilike bile neumoljive. Dogodio se geopolitički cunami koji je potopio čitavu Evropu.

Prilike koje su se od 2017. složile u životu Srbije i svakog od nas (i u vlasti i u opoziciji i u nesnađenom puku) predskazuju da u 2022. godini prepletom spoljnih i unutrašnjih okolnosti živimo kopiju Stojadinovićeve 1938. koja je za državu bila izuzetno uspešna. Toliko uspešna da Stojadinović nije našao za shodno da imalo pripremi naciju za crne oblake koji su se iza brda valjali, jer je mislio da on sâm ima dovoljno pameti da svaki nespokoj nacije predupredi. Šta je posle bilo svi smo učili. A Stojadinović je o tome napisao odlične memoare “Ni rat ni pakt”.

Šta, dakle, treba očekivati od srpskog političkog govora našeg vakta, pa i u predizborno vreme koje se nikad ne podiči preciznošću političke reči, naročito od govora iza kojeg stoji jasan politički autoritet? Upravo ono što je jedina opravdana svrha svakog političkog govora – odgovore. Odgovore na pitanja: Šta je cilj? Koji je put do cilja? Koja je cena putovanja? Postoji li uzgredna kozja staza ako se ispreči kakav balvan na glavnom putu?

Što bi rekao jedan džangrizavi pisac iz neke davne redakcije jednog časopisa: “Moramo da odgovorimo na sledeća pitanja: Da li idemo ili ostajemo? Ako idemo, kuda idemo? Ako ostajemo, zašto ostajemo? Da li znajemo?”

Mislim, ako je ikako moguće.