O otadžbini i državi

Autor

Dejan A. Milić

Dejan A. Milić, publicista iz Beograda.

Nastala kao plod entropičnog kovitlaca presnih, brašnom znanja neumešenih misli, izjava izvesnog Vladimira Đ. (45), advokata i poslanika skupštinske većine iz Beograda, da je „dete (je) vlasništvo države do svog punoletstva“, ma koliko delovala kao strujni udar na zdrav razum, svojim negativnim primerom sadrži i određenu korist za razjašnjenje pojmova „Otadžbina“ i „država“.

Sa jedne strane, teza o vlasništvu države nad decom kojom je imenovani štedro darivao srpsku socijalnu i državnopravnu misao „svih vremena“ i „za sva vremena“, očigledno ukazuje na ozbiljan, neotklonjiv i, po svoj prilici, u nekih ljudi na ovim prostorima tradicionalan nedostatak smisla za suptilno nalaženje granice između navedenih pojmova. 

Sa druge strane, začudno javno referisanje poslanika Vladimira Đ. o državi kao vlasniku svega što postoji nije tek samo još jedan u nizu „bisera“ političkog antigovora u Srbiji, koji treba prečuti. Nije, jer se, najpre, kao objekat svojine države označavaju živi ljudi i to moralno najzdravija a najnezaštićenija populacija – deca, što ozbiljno tukne na neke, istoriji po zlu poznate sisteme, čija dostignuća valja izbeći u Srbiji. I nije, jer takvo entropično javno „razmišljanje jednog običnog srpskog Đuke“ nije dao nekakav jurodivi politički „slobodni radikal“ (nestabilni jon koji izaziva praskove i strukturne poremećaje u političkom telu), kakvima obiluje domaća javna scena. To su reči istaknutog poslanika vladajuće stranke. Te se njegova „Happy TV celomudrenost“ pripisuje i političkom opštestvu kojem pripada, iako, posigurno, mnogi član vladajuće stranke ne misli tako.

Advokat i narodni poslanik mudruje: „..država je iznad svakog pojedinca i ne može nikada pojedinac i njegova prava da budu iznad države … bez trunke zazora kažem da su sva moja deca sinovi i ćerke Srbije. Kao što sam to bio ja, kao što je bio i moj brat, kao što čitava moja porodica. Pre svega, pripadamo Srbiji kao našoj otadžbini…“ (vidi: V. Đukanović, „Dete i država“, dnevni list Politika, br. od 23. 12. 2024, str. 15). Poslanik očigledno ne zna ili ne želi da zna kako se pojam „Otadžbina“ i pojam „država“ u državnopravnoj istoriji retko preklapaju, a u istoriji srpske državnosti samo incidentno i u relativno kratkim vremenskim razdobljima, ali se ne podudaraju. 

Otadžbina je ideal, osećanje, zavičaj, lična veza čoveka s grobovima predaka, pravo i obaveza fizičkog i duhovnog odgajanja potomstva. Ona je čovekoljublje i rodoljublje. Moba, svadba, maturantsko veče, nekom Nikoljdan ili Đurđevdan, nekom Bajram, nekome samo Dan Republike. Rad u dogovoru za dobro svih. Ona je „i ovaj kamen zemlje Srbije što preteć Suncu dere kroz oblak… Drzneš li dalje… čućeš gromove kako tišinu zemlje slobodne sa grmljavinom strašnom kidaju“. Otadžbina je, dakle, i nepokor prema onom ko pokuša da otme i prisvoji rodnu grudu, da čoveku livadu i njivu pretvori u svoju prćiju, sećanje u vodanje opanaka, a dete u janičara. Otadžbina je, rekli bi Englezi, „rule of law“. Vladavina prava, najjednostavnije rečeno, kao dogovoren i od svih prihvaćen mehanizam za zaštitu jednakosti svih građana pred zakonom i sprečavanje odokativne i besne upotrebe državne prinude.

Država je „organizacija koja se zasniva na potčinjavanju naroda na određenoj teritoriji njenoj vrhovnoj vlasti“ (R. Marković). Instrument sile vladajuće klase, kažu marksisti. U najboljem slučaju, striktni primenjivač propisanih zakona. Dosledni zaštitnik poretka i reda u državi, bez obzira na to ko je i kakve zakone doneo. Ispražnjena od suštine, od Otadžbine, ona je samo gvozdeni ram bez slike, u kojem nema ničega. Unutar kojeg je samo ogromna praznina. Osim toga, u istoriji je mnogo primera kada je država golom silom protežirala ogoljeno bezakonje. I nije da se nije dešavalo i u našoj istoriji da se država udalji od Otadžbine koju navodno čuva i da postane tamnica naroda i bezdanka zakona. Katkad i sopstvena karikatura. „Jututunska juhahaha“. Praznoj državi ili, još gore, državi ispunjenoj zlom čovek ne može da pripada, ako nije ovca. 

Pripadnost Otadžbini smatram neupitnom. Ona ishodi iz lične emotivne veze svakog pojedinca sa Njom. Veze koja je, osim u retkim devijantnim slučajevima, neraskidiva. Trajna. Za života i posle smrti čoveka. I ako i postoji kakva „svojina“ Otadžbine nad čovekom, ona podrazumeva jedino čovekovo svesno i dobrovoljno pokoravanje vrlinama i vrednostima Otadžbine.

Stvarna pripadnost „praznoj“ državi itekako se može dovesti u pitanje. Na primer, 1941, i partizan Dragojlo Dudić i ravnogorac Veselin Misita podjednako su pripadali Srbiji kao Otadžbini i podjednako nisu pripadali Nedićevoj kvislinškoj tvorevini kao „državi“. Ili, Beogradskom pašaluku u okviru Turske carevine retko koji Srbin je pripadao, ali Otadžbini Srbiji koja se protiv Turske borila, malo koji Srbin nije pripadao. Opet, Timočka buna je bila ozbiljan primer koliko je tadašnja srpska država bila posvađana sa tadašnjom našom Otadžbinom. 

Stoga je začudno i zabrinjava da jedan advokat do te mere ne razume razliku između Otadžbine i države, da u državi (ne u Otadžbini) vidi sekundarnog (suštinski glavnog) patera familiasa s „pravom života i smrti“ nad alieni iuris članovima porodice (u rimskom pravu, nad robovima i decom). Da tako neodstupno govori o svojini države nad svakim detetom do njegove 18. godine. Za Boga miloga, dete nije cigla, nije direk, nije 10 ari placa, penthaus na Banjici, nije vo, koza ili papagaj. Nije džak cementa, bitkoin, ni apartman na Kopaoniku. Nije seljačka radna zadruga. Nije „oruđe koje govori“. Ono što ga čini odraslim i razlikuje od živine i stoke je njegova svesna volja da prihvati opštekorisno i usprotivi se opšteštetnom. Nemoguće je da je to bilo belodano knezu Milošu kad je u Sretenjski ustav unosio zabranu ropstva, a da nije jasno poslaniku Srbije XXI veka.

No, okrenimo na tren stvari naglavačke. Pomislimo da je narodni poslanik Vladimir Đ. u pravu i da deca jesu „svojina“ države Srbije. Da im je država uistinu „treći roditelj“, kako on tvrdi. Ako je tako, je li ona to bila i deci iz Ribnikara, dvema sestricama Firić iz Kovilja, šesnaestogodišnjoj Milici Adamović iz Kaća i sedamnaestogodišnjem Nemanji Komaru iz Stepanovićeva? Kakav je država Srbija (ne Otadžbina Srbija) toj deci bila roditelj? Koliko je država Srbija rasipno potrošila taj deo „svojine“? To treba građanima Srbije da kaže narodni poslanik Vladimir Đ.

Ovde dolazimo i do drugog aspekta značaja njegove somnabulne teze. Narodni poslanik Vladimir Đ. bi, kao i 249-oro drugih članova srpske Narodne skupštine, trebalo da predstavlja narod. Ali su članovi parlamenta, ne samo u Srbiji, davno prestali da budu narodni predstavnici. U eri globalne krize narodnog predstavljanja, u tužnoj eri devastiranja parlamentarizma, oni (čast retkima) postaju „agenti interesa svojih političkih partija“ (V. Petrov). Samo „kirbi i super-secko“ trgovci političkih trikova, puki akviziteri partijskih „second hand“ roba s felerom. Njima je svaki dan „Black Friday“. Te se ne treba čuditi što na svoje partijske trgovačke rafove počesto stave i decu. 

Teza o svojini države nad decom je pravno neutemeljena, logički neodrživa, etički neprimerena i nepoštena, naposletku i partijski nekorisna. Iz ljudske potrebe da u nevolji pomogne jatu s kojim je doleteo u Narodnu skupštinu, akviziter partijske „second hand“ robe Vladimir Đ. je odvalio tešku i opasnu glupost. Koju bi mu svet možda i zaboravio da tvrdoglavo ne insistira na njenoj „apsolutnoj ispravnosti“. Da, kao savremena inkarnacija Todora Tonića, ljudima koji su zapanjeni njegovom idejom ne učitava olinjalu erističku matricu kako „preziru porodicu, mrze poredak, potcenjuju tradiciju, ruše državu“. I naročito jer, po prirodi položaja, ne govori samo u svoje ime.

„Ima prilika kada ćutati znači lagati. Još gore, ima prilika kada je ćutanje znak odobravanja“, rekao je u osvit Frankove diktature u Španiji slavni rektor Univerziteta u Salamanki Miguel de Unamuno. 

Zato ovom prilikom želim da budem i glasan i jasan. Poput tolikih što su zgroženi nad idejom „Lebensborna“ koju zastupa Vladimir Đ. sa svojim istomišljenicima, sve sam suprotno od erističke matrice namenjene svakom ko se s njim ne saglašava. Čovek sam od reda, držim do narodne tradicije, odan sam Otadžbini, posebno porodici kao njenom najopipljivijem izrazu. Ne rušim državu. Naprotiv, celosno naprotiv. Što se, smatram, ne kosi sa mojom željom da svom jedinom detetu, svojoj mezimici, kao najznačajniji porodični miraz predam ljudsko dostojanstvo. Koje podrazumeva čistu misao, ozbiljno znanje, dobru volju i pravu kičmu. I jasno razumevanje toga šta znači voleti Otadžbinu, a šta šibicariti za partiju skriven iza države.

Srećna nam svima i trezvena Nova godina!