Pakao za rajčicu

Autor

Dejan A. Milić

Dejan A. Milić, publicista iz Beograda.

Paradajz (tomato, pomodoro, domat, pamidor, rajčica) je takvo jedno neopisivo zdravo, ukusno i osvežavajuće povrće, da su ga mnogi narodi proglasili rajskim. Neki su mu, zbog raskoši ukusa, i nadenuli rajsko ime – na primer, Srbi, upodobljavajući ga engleskom nazivu za raj (paradise), i Hrvati, dovitljivo kujući sopstvenu veselu kovanicu – rajčica. No, o paradajzu ćemo kasnije. Pre toga ima još ponešto da se kaže.

Povodom prošle objave („Izvolite, gradonačelniče, na slikanje…“, J. vesti, 12. 6. 2021) javilo mi se mnoštvo sveta koje je, da ne poveruje čovek, članak i pročitalo. Jedni, da pohvale što sam izvoleo „staviti na tapet“ pirotskog gradonačelnika, drugi, da bocnu što sam mašeći metu, pucao u „bojno brdo“, jer bi gradonačelnik i bez mojih reči učinio adet za najbolje učenike i domaćinski ih častio. Treći, da pohvale lepotu članka.

Prve i druge moram da razočaram – nisu izvukli nit priče. Nije mi bio cilj da ikoga, pa ni gradonačelnika Pirota, mećem na tapet. Niti sam u moći da to činim. „Puravelnici“ (pirotski lokalizam: funkcioneri, činovnici) imaju kvalitet da na tapet jedared sami sebe metnu. Nije im potrebna moja pomoć. Takođe, nisam bio u dilemi da li će gradonačelnik propustiti priliku da ugosti takve lavice i lavove znanja. Znao sam da neće. Slikanje s mladom pameću pravi je bingo za svakog „puravelnika“. Moj poziv gradonačelniku „na slikanje“ s laureatima nagrada znanja bio je simboličan. To je bio poziv da im posle toga bude stalno na usluzi – da plati odlazak na nova takmičenja, napiše preporuku ili ponudi stipendiju, da nađe posao… Tako da je svako radio svoj posao. Gradonačelnik Pirota svoj, gradonačelnički. Ja, posao pažljivog i dobronamernog primećivača. Što se tiče članka, neskromno primećujem, članak zaista jeste lep. Njegova je lepota sazdana od imena pirotskih učenika koji su gradu doneli vredne nagrade.

&

Kao dečak, pre odoka 45 godina i nešto godina potom, živeo sam uz prastaru rođaku ’adžiku Dobru Treninu, udovicu pirotskog kazandžije Mike Kostića. Od nje sam se naučio mnogim mudrostima, ali i dobrom redu koji, uprkos svemu, poštujem i u ovim svojim ozbiljnim godinama.

Jedan segment tog reda bio je odlazak na pijacu. Tada već u „Titinim godinama“, baba Dobra na pijacu nije odlazila, nego je slala svoju kćer Bosu, svaki put joj dajući uputstva:

Bokane, sir iz Krnjino, urdu iz Strelac, paradajz iz Krupac, papriku iz Držinu, krompir iz Dojkinci, šljive iz Činiglavci, jabuke iz Jovanovac.

Dobro, mamo, znam – odgovarala bi pomirljivo teta Bosa.

I postupala je po uputstvima starice, obilazeći pijačne tezge, ne vodeći mnogo računa o ceni, ali se podrobno raspitujući o poreklu robe.

Bio sam već u petom razredu kad je adžika Dobrica svodila svoje životne račune i tada sam već uveliko i sâm odlazio da joj kupujem bakaluk. I meni je davala uputstva:

Mleko iz PIK ’8. septembar’, ’leb iz ’Crni Marko’ (gradska pekara), kiselo mleko od Ješu, sok od višnju iz ’Vinovoće’.

Jednom sam je pitao mogu li da kupim nešto drugo.

Ne može. Taj bakaluk je najbolji – bila je decidna.

Godine će mi doneti pamet. Dobrica je kupovala isključivo „domaće“. Zajedničko svim brendovima bilo je da su ih izrađivale pirotske „manufakture“. I prednost je davana isključivo pirotskom povrću i voću. Leskovačka paprika kupovala se samo ako na pijaci ne bi bilo nijedne pirotske šilje, a makedonske „slonove uši“ dolazile su u obzir tek kad bi pijaca ostala i bez leskovačkih paprika.

Da se u Pirotu proizvodio limun, Dobra Trenina bi ga kupovala u pretplati. Bez sumnje, adžika je bila ekonomski lokalpatriota. Prema uspomenama koje na nju čuvam – žešći. Jer i u poslastičaru se o njenom trošku išlo prvo kod „Ješe“ (Jevrema), a ako on slučajno nije radio, u „Rekord“, zato što su Murat i Maksa u Pirotu rođeni. Ostali poslastičari su joj bili daleki.

&

Pre desetak dana se dogodilo, danas se ponovilo. Leskovački povrtari, poniženi otkupnom cenom od 10 dinara po kilogramu, dok se po pet, šest, sedam puta većoj ceni uvozi paradajz iz Albanije, delili su plodove svojih zemljodelskih ruku Leskovčanima. Iako je, kažu, u toj tužnoj gomili sirotog sveta na 40 celzijusa bilo i poslovičnih južnjačkih škrtaca kojima je „i sirće slatko“, scene su bile mučne „kao u paklu“.

Povrtari su poklanjali svoj znoj, sirotinja im je paradajz plaćala svojim, sirotinjskim suzama. U leskovačkom delu „pakla“, koje ni Dante ne bi bolje živopisao, rajčica je doživela svoj deveti krug. Povrće koje nema cenu poklanjano je da ne bi bilo dato u bescenje. Zašto?

Davno (još kad su malinare bolele ponižavajuće cene malina) prestao sam da se pitam da li je moguće da narod Srbije ne razume ono što je stara adžika Dobra Trenina pre tolikih decenija odlično razumela: Da je „naš bakaluk najbolji“. Da je caka koja je osnov svih zdravih svetskih ekonomija lako objašnjiva – ne sme se dozvoliti propadanje stotina, hiljada, deset hiljada dobrih srpskih domaćina samo da bi nekoliko bahatih gulanfera pohodile noćne polucije zbog „vrtoglavog i nezaustavljivog razvoja“ njihovog nakupačkog, mufljuskog biznisa. Ili to ovaj narod ne kapira ili ga zabole uvo. Ili to ne kapira neko ko je plaćen da bolje kapira od naroda. Ili i njega zabole uvo…

&

Gradonačelnik Pirota pre neki dan me je jednim svojim gestom veoma, veoma obradovao. U ime građana, čiji je prvi među jednakima, pisao je pismo resornoj ministarki što EPS svojim nekontrolisanim manipulisanjem vodom iz Zavojskog jezera razara floru i faunu korita Nišave. To je bilo za čistu desetku. Zato ga, evo, ponovo pozivam da se fotografiše. Na pirotskoj pijaci, dok kupuje dva, tri kilograma paradajza od nekog povrtara iz Berilovca ili Barje Čiflika. Da fotografiju uradi i da je pošalje svom kolegi u Leskovcu (onom multipraktik čiki koji voli da se kamuflira u faraona). I da mu kaže kako uopšte ne boli da gradonačelnik stane uz svoje građane.

&

Šta vezuje brod i pisaću mašinu? – staro je trik-pitanje, još iz mog najranijeg detinjstva, možda i od pre. Odgovor je: ništa. Ni sa jednim od to dvoje čovek ne može da se obrije. Šta vezuje (pitaće na tom tragu neki čitalac) paradajz, gradonačelnika Pirota i davno pokojnu adžiku Dobru Treninu? Upravo ništa, osim čoveka koji o njima piše. A on i nije neka spona. U vremenu pakla za rajčicu…