Poslednji kilometri srpskih transportera
Zašto se jedna od pokretačkih grana privrede u regionu, drumski transport, u Srbiji nalazi u dubokoj krizi?
Potrošači se retko zapitaju kako dolazi roba od mesta proizvodnje do rafa u njihovom marketu, tržnom centru, prodavnici obuće i odeće. Proizvodi za široku potrošnju kao i sirovine za dalju obradu i proizvodnju se do krajnjeg korisnika uglavnom dopremaju drumskim transportom tj. kamioniskim prevozom.
Dugo je transport bio integralni deo proizvodnih firmi, međutim, period od 1990. godine do danas karakteriše izdvajanje sektora transporta iz proizvodnje i otvaranje velikog broja firmi čija je osnovna i uglavnom jedina delatnost prevoz robe do određene destinacije – usluga transporta.
Danas se na našim putevima može videti veliki broj tegljača sa poluprikolicama, poznatih kao “šleperi”. Međutim, sve više nailazimo na šlepere sa turiskim ili rumunskim tablicama, a sve manje sa srpskim? Zašto je to tako?
Najznačajniji faktori koji utiču na cenu prevoza i samim tim na obim posla i zaradu transportera su pre svega cena goriva i konkurencija.
Cena goriva u Srbiji je jedna od najvećih u regionu. Uobičajena cena eurodizela (bez PDV-a) u Srbiji iznosi 0,91 €/lit dok se cene u regionu kreću oko 0,64 €/lit u Makedoniji, 0,70 €/lit u Crnoj Gori i 0,75 u Hrvatskoj. S obzirom da najveći broj kompanija koje se bave međunarodnim transportom robu prevozi iz zemalja Zapadne Evrope, gorivo se najčešće utače u Austriji jer je njegova cena 0,85 €/lit pri čemu postoji mogućnost povraćaja plaćenog PDV-a.
Takođe, Srbija ima i najveće cene putarina po km u Evropi, a o kvalitetu i uslugama koje se dobijaju na tom putu ovom prilikom ne bih govorio.
Visoki troškovi prevoza robe i sve ozbiljnija konkurencija naterali su naše transportere da snize cenu prevoza po “gaženom kilometru”. Sa cenom nižom od 1€/km koliko se danas plaća prevoz robe srpskim kamionima, i sa odbitkom ostalih izdataka (plate vozačima, porezi, otplate kredita i lizinga…) vlasnici ovih firmi su već duže vreme u “laganom” minusu.
Sve ovo utiče i na smanjenje broja međunarodnih dozvola za rad odobrenih našim firmama, pa tako tek trećina kamiona sa našeg tržišta poseduje potrebne dozvole. Što znači da i ako imate nove kamione ne znači da ćete dobiti dozvole i da ćete svojim kamionima moće da odete u EU.
U Srbiji je 2009. godine registrovano oko 300 novih teških vozila dok je u 2008. godini taj broj bio oko 2500. U te dve godine je samo u Rumuniji registrovano oko 16000 vozila. Broj novih registrovanih vozila u Turskoj bi vas samo uplašio.
Sitacija na ovom tržištu i mogući nestanak velikog broja transportnih firmi može imati dalekosežne posledice: povećanje cene prevoza uticaće i na povećanje cena proizvoda, smanjenje obima bankarskih i leasing usluga povlači otpuštanje radnika na ovim poslovima, vlasnici i mnogi vozači ostaju bez posla i sa velikim gubicima, i na kraju sav profit od prevoza bi se slio u transportne firme Turske, Rumunije i Makedonije, zajedno sa porezom koji bi išao njihovim državama. Stranci sigurno ne bi kupovali gorivo kod nas i ne bi stajali na pumpama, jedino bi morali da plaćaju abnormalnu putarinu za loše puteve.
Ukoliko se država ne pozabavi ovim problemom možemo očekivati da ćemo transport robe morati da poručujemo na drugom jeziku i sigurno po gorim uslovima. Navedene probleme možemo pretvoriti u adute, kao što su to uradili Rumunija i Slovačka pa sada imaju najveći broj teških vozila po glavi stanovnika i tako ostvaruju solidne prihode državi.
Jedan od načina je zabrana stranim firmama da prevoze robu iz Srbije u treću zemlju kao što je to uradila Hrvatska početkom tekuće 2010. godine. Uz malo dobre volje i copy paste modela iz država gde je to mnogo bolje urađeno nego kod nas možemo sačuvati ovu granu privrede.
Prijavite se na naš bilten
Ne propustite najvažnije događaje u nedelji.
Komentari
6Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
Nisam ranije cula za autora teksta, niti znam ista o temi, ali sam prilicno uznemirena iznetim podacima. Valjda ce neko da se pozabaci i ovim problemom.
Uzeći u obzir sve navedene podatke i skupoću putarine i goriva, dodajmo i nešto što verovatno postoji samo u našoj zemlji. Država umesto da podstiče uvoz novih kamiona šlepera koji će upošljavati nove vozače, mehaničare, osiguravajuće i leasing kuće, ona destimuliše sa carinom na uvoz od 30%. Za njih je i dalje nov kamion luksuz. Isto kao i novi automobil. Pa ko želi danas da kupi novi kamion da bi se mangupirao pa mu se carini 30% isto kao i auto. Kamion košta preko 200 000 evra, a 30% je 60 000 evra. Baš stimulativno.
Zahvaljujući ljudima kao što su g. Dejan Jocić pruža se mogućnost da se široj javnosti ukaže na problem koji je ozbiljno zahvatio i ovaj segment privrede. Na žalost oni koji bi trebali ne samo da uvide problematiku nego da za platu koju primaju iz budžeta reše probleme, ne rešavaju ništa ili nemaju iskustvo i interesovanje. Prevoznici koji su suočeni sa problemima iz ovog teksta su suočeni i sa ne stručnim i ne kompetentnim zakonom o bezbednosti u saobraćaju, koji je takođe donešen bez prisustva experata iz struke. Pod lošim političkim odlukama i poslušnicima koji samo servisiraju takve ideje, očigledno je da Srbija puca po svim šavovima. Hitno je porebno da se uključe u sve segmente društva, a naročito u privredu, ljudi sa iskustvom, vizijom i energijom. Žalosno je što se u Srbiji stvari rešavaju samo pod pritiskom, poput blokada pruga, puteva i slično.
Pohvalio bih autora teksta i urednika nonina, jer po prvi put se u ovim novinama srećemo sa ovom tematikom koja je zasigurno veoma interesantna, jer je u oblasti logistike i transporta zapošljen veliki broj ljudi i što je razvojni potencijal ove grane „privrede“ veoma veliki. Dodao bih još i da je posledica problema sa visokim cenama putarine i goriva kao i pasivnost države oko izgradnje Koridora 10, ta što nas već dugi niz godina ozbiljne špediterske firme iz Evrope u širokom luku zaobilaze vozeći preko Rumunije i Bugarske ili preko Italije, Jadrana i Grčke da bi stigli do odredišta na Bliskom istoku. Svaka od varijanti je jeftinija od tranzita kroz Srbiju (jedino što duže traje putovanje), a niko se ne pita gde je problem nastao, niti se traži rešenje, niti se gubici računaju. Zbog toga Rumuni i Bugari ubrzano grade autoputeve i most na Dunavu i spremaju džepove za svež novac od tranzita, dok se u Srbiji razmatraju idejna rešenja za autoput do Čačka i dalje ka Južnom Jadranu:…???
Poznjem dobro autora teksta kao i problematiku koju on obradjuje. Tekst je korektan i nije senzacionalisticki, mada u ovoj temi ima dosta prostora i da se tako napise. Poseban deo problema domacih transportera je dodela medjunarodnih dozvola. Niko od vlasnika transportnih kompanija nije siguran koji su kriterijumi za dobijanje dozvola. Tako da sposobni menadzeri koji uspeju da ugovore poslove u inostranstvu i izdvoje sredstva za kupovinu vozila nisu sigurni da ce dobiti dovoljan broj dozvola za obavljanje delatnosti. I gle cuda gde god je nestasica bilo cega i kada zavisis od milosti bilo koga pa bio to i ministarstvo za saobracaj, dolazi do pojave crnog trzista. Na tom trzistu mozete nabaviti dozvole na kojima ce neko zaraditi bez ulaganja. Kupovina dozvola povecava cene transporta a onda je to siguran put u propast, pritisnuti su sa jedne strane internacionalnom konkurencijom a sa druge domacom administracijom. Putevi i putarine kao i gorivo i njegova cena su suvise dobro obradjeni od autora da nemam nista da dodam.
Gospodin Dejan Jocić očigledno nije opterećen političkom opredeljenošću, pa je zaključak, vidno opsežne analize, kratak, jasan i pre svega tačan. Dodao bi, samo radi potsećanja, da upravo geostrategijski položaj „koridora 10“ transport određuje kao strategijskog pokretača logistike. Nezainteresovanost „države“ za zreli razvoj nas ponovo dovodi na kolosek politike i zato je mladim stručnjacima, kakav je očigledno autor teksta neophodno dati šansu. Podržimo ideje stručnjaka a ne političara koji u dodiru vlasti prestaju da budu stručnjaci.