„Dorćolski rekvijem“ – odlomak

Autor

Dejan Stojiljković

Pisac i novinar.Autor bestselera "Konstantinovo raskršće" i brojnih drugih romana i proznih zbirki.Potpisuje više dramskih tekstova i strip-scenarija. Jedan je od scenarista TV serije "Senke nad Balkanom".

Evo me.

Hodam, nogu pred nogu, beogradskom kaldrmom koja je osetila mnoge korake, preko nje su išli bradati begovi što muče sirotinju raju, austrougarski baroni u modrim mundirima, kurčeviti srpski obor-knezovi, prodavci kabeze i slatkiša, nemački vojnici u ispoliranim čizmama i udbaši u cokulama sa oplatama od olova. Gotovo da mogu da ih vidim i čujem, te neme tvorce istorije, užurbane, mrgodne, vesele i nenadjebive u svojoj pojavi, kako mi vire preko ramena i šapuću mi da sam gubitnik, praznoglavac i pijandura. 

I kao da mi svako od njih poručuje:

„Malavraziću, u koju pičku materinu si sad krenuo?“

Sečem uglove i sokake kao mesar svežu džigericu, u glavi mi tutnji, a Dorćol ispod mene kao da diše, kao da je živ, kao da će ispovratiti iz svojih laguma sve te odvratne i truležne naslage istorije, poput pijanca koji je neoprezno izmešao travaricu, posan pasulj i ljute papričice.

Beograd je zver. 

Međutim, u toj zveri žive druge zveri.

Nekima čak ni ja, neprejebivi tumač njegovih tajni i ljudskog karaktera, dakle svega onog što je nepostojano i nesigurno, ne mogu protumačiti prirodu i svrhu.

Da… Znam šta ćete reći.

Usrʼo si se od Nemanje Lukića.

A, jebi ga…. Usrao se i Voja Tankosić, koji se nije bojao ničeg i koga su Austrijanci prozvali Đavo.

Zašto onda da se i ja malo ne utronjam od čoveka koga se i đavo plaši?

Stigao sam u dogovoreno vreme. 

Kosančićev venac, Karađorđeva ulica broj 13.

Tehnički, to nije Dorćol.

Ali šta jeste Dorćol, a šta ne, to vam je, rođaci, stvar tumačenja. 

Dakle – rastegljiv pojam.

Kladim se da većina sadašnjih žitelja Beograda uopšte i ne zna etimologiju te reči.

Izgovaraju je kao da je u pitanju nešto svakodnevno. Dorćol. Vračar. Dušanovac. Hleb. Mleko. Žena. Čovek. Grad. Selo. Vrata. Drum. Krevet.

Ha… Da li znate da je krevet turska reč?

A da je drum grčka?

Dorćol je takođe turcizam.

Ili, prostije rečeno – raskršće.

Eto i mene na raskršću. Ne baš na tom po kome je ceo kraj dobio ime, a mislim tu na ukrštanje ulica Kralja Petra i Cara Dušana, već na onom zajebanijem – životnom. Čekam svog anđela čuvara. Ili demona mučitelja. Još uvek na znam šta je. 

Palim cigaretu, lagano, uvlačim dimove i gledam u staru kuću.

Jednospratnica, oronula, sa fasadom koja se ljušti kao leprozna koža. Pun je grad takvih zdanja. Uglavnom su napuštena jer mnogobrojni naslednici ne mogu da se pogode čije je šta i za koliko može da se uvali. Onda se pojavi preduzimljivi preduzimač koji podmiti sve, od portira u Zavodu za zaštitu spomenika do predsednika opštine, zavađenoj rodbini da po par soma evra, i sruši kuću da bi na njenom mestu izgradio moderni soliter. To se možda neće baš desiti sa ovom kućom, jer je Kosančićev venac ipak nešto drugo. 

Ali poznajući naše građevince, naše političare i naš pokvaren narod – nikad se ne zna. Možda jednog dana bagerima sjebu Kalemegdan i tamo sagrade Diznilend? 

  Iznenada, vazduh postaje hladniji, prsti između kojih držim cigaretu počinju da drhte i žar na njoj se lagano gasi.

Ne mora da se okrećem, znam da je on negde iza mene, u mraku.

„Dobro veče, gospodine Malavraziću.“

Bacam opušak u stranu i kažem:

„Dobro veče, gospodine Lukiću.“

On prilazi i staje do mene a talasi hladnoće ujedaju me za kožu poput pasa lutalica. Znam dobro da to nije od dunavske košave.

Srećom, Lukić vadi pljosku iz unutrašnjeg čepa elegantnog, dugog, crnog kaputa i dodaje mi je.

Otpijam gutljaj. Osećam kako se nijanse ukusa rastapaju na mom jeziku i nepcu.

Vrhunski singl malt.

Pogledam u pljosku pre nego što mu je vratim. Srebrna je. Na njoj je ugraviran znak.

Bodež čiji rukohvat gori u krugu, koji je u stvari – padobran, stilizovan tako da ujedno podseća na baklju.

Po obodima kruga piše: 

HIS MAJESTYʼS SPECIAL OPERATIONS EXECUTIVE

Ne bi me iznenadilo da je Lukiću ovaj izvanredni viski u pljosku nasuo kralj Džordž lično. 

Ne skidajući pogled sa kuće, on mi se obraća.

„Ne grade ih više ovakve…“

„Kuće?“

„Da. U ono vreme, kada bi se započinjala jedna ovakva građevina, knjaz Miloš bi o jedan ukopan direk zakačio čengele.“

„Zašto?“

„Da o njega obese majstora ako kuća rđavo ispadne.“

„To se zove motivacija…“

„Ne znam. U to vreme se zvalo smaknuće. Ali ovo su moderna vremena.“

„Zašto je ova kuća toliko bitna? Mislim… sem što je Piškota poslednji put viđen ovde? I što se nalazi na omotu njegovog albuma?“

„Možda zato što je njen vlasnik bio Hadži Nikola.“

„Trajković?“

„On. Ugledni vinarski trgovac. Obogatio se kao lađar… Danas se to zove šverc. Tad je bio… Legitiman posao. Imao je četiri kćeri. Sve četiri su se udale za viđene ljude onog vremena. I sva četvorica zetova su postala ministri. Tako da je, neretko, u ovoj kući zasedala skoro cela srpska vlada.“

„Ovde?“

„Da.“
„Ko bi rekao…“

„Sad… Postojali su i drugi razlozi zašto su se okupljali tu.“

„Bunar?“

„Bunar je, u stvari, otvor u krečnjačkoj steni. Nalazi se u podrumu u kome je bila velika ostava za vino. Sa njegovog dna, grana se prolaz u trinaest laguma.“

„Trinaest? Moj srećan broj.“

„Lagumi idu ispod Dorćola sve do Đumrukane.“

„Dokle?“

„Do Đumrukane, to vam je carinarnica… Kroz nju su morali da prođu svi koji su dolazili u Beograd. Ona vam je, gospodine Malavraziću, bila nešto kao ostrvo Elis u Njujorku za izbeglice iz Evrope.“

„Nikad nisam bio u Njujorku.“

„Treba da odete. Ipak ste privatni detektiv. A imaju i odlične barove. Dakle… Zgrada Đumrukane bila je blizu današnje Kapetanije, preko puta je bio hotel Kragujevac. Tu pored, živeli su ondašnji tajkuni… Miloševa elita. U najboljim i najlepšim beogradskim kućama.“

„Izgleda da se ništa nije promenilo. Sem što elita danas živi na Senjaku i Vračaru.“

„Istorija je cikličan proces.“

„Naravno… Ko bi to znao bolje od vas?“

„Ova kuća… I taj bunar. Ujedno su i mesto gde se desio jedan od najgnusnijih zločina u Beogradu.“

„Najgnusnijih? Pa… Konkurencija za tu titulu je, bar kad je Beograd u pitanju, veoma žestoka.“

„Bila je to kazna za izdaju, a kao što znate, gospodine Malavraziću, ovde na Balkanu se sve prašta…“

„Samo izdaja ne.“

„Tako je“, potvrdi Lukić i ponudi me cigaretom. „Beograd je uvek bio neka vrsta bedema, predstraže… Palisada koja će zaustaviti svaku pretnju, najezdu… Jednu takvu predvodio je turski sultan Bajazit Drugi. Beograd je bio za njega usputna stanica ka Beču, ali je morao da ga pokori. Slutio je da će mu to doneti velike gubitke, a takođe je naslutio da među braniteljima ima onih koji ne bi baš da budu topovsko mesto u odbrani carevine koja za sve njih ionako ne mari mnogo… Tako je sklopljen tajni sporazum. Njih trineast vlastelina na čelu sa zamenikom komandanta grada tajno su se sastali sa Turcima. I uz obećanje da će za svoju izdaju dobiti dostatnu količinu zlata, dali reč da će otvoriti kapije grada i Osmanlije u njega prepustiti bez borbe…“

„Zvuči poznato.“

„Naruku im je išlo i to što je posada u gradu bila slabo naoružana i u ozbiljnoj oskudaciji sa municijom i hranom. Međutim, veliki ugarski vojvoda Pavle Kanjiži čuo je za zaveru od svojih špijuna… Prešao je Dunav, oterao Ismailćane koji su već bili podno zidina, čekajući da ih propuste kroz gradsku kapiju… A zaverenicima je sutradan presudio po kratkom postupku. Smaknuće je bilo, da se tako izrazim, veoma svirepo.“

Lukić pokaza šakom koja je držala neupaljenu cigaretu na kuću pred nama.

„Ovde… Bio je taj bunar. I sada je tu. Izdajice su svezane kanapom i spuštene u njega.“

„Šta se desilo sa njima onda?“

„Ima više verzija…“, reče moj sablasni sagovornik i pripali sebi cigaretu. „Ona najjezivija kaže da su pojeli jedni druge.“

„Pojeli?“

„Da. Na kraju su ostala samo njih trojica. Bacili su im odozgo noževe da se međusobno pokolju. Što su i učinili. Preostao je jedan… Zamenik zapovednika grada. Čovek čija je ideja bilo sve to…“

„Šta se sa njim desilo?“

„Ne zna se.“

„Kako to mislite?“

„Vrh bunara je zazidan.“

„Zanimljivo…“

„Mogao je tako… Proždirući leševe svojih jataka da živi još neko vreme. A onda…“

„Onda šta?“

„Onda su Beogradom počele da kolaju priče o ukletoj rupi u zemlji. I glasovima koji dolaze iz nje. To se produžilo i na vreme kada u ovom gradu više nije bilo ni Turaka ni Ugara… I priča je konačno došla do sujevernog ali snalažljivog kneza Miloša. On je naredio se bunar ne zatrpa do kraja… Plašio se mudri Miloš da će možda tako ražestiti demone podzemnog sveta. Naložio je da se samo dodatno sazida neko zdanje oko njega.“

„Mislite da je istina?“

„Šta?“

„Ta priča?“

„Ko će ga znati… Ono što je bitno jeste da dno bunara nije baš dno… Da iz njega može da se ode na razne strane… Čak ispod reke.“

„Kako je to moguće?“

„Lagumi koje su kasnije iskopali Austrijanci. Ispod Dorćola… Neki su probijeni i do ovog dela grada. I dalje. Imao sam priliku da pročitam izveštaj o jednoj inženjerijskoj jedinici koja je nestala… Kasnije su našli ostatke… Oglodane kosti.“

„Vi to mene zajebavate?“

„Ne. Samo vam prepričavam šta tamo piše. Ne mora da znači da je tačno.“

„I šta sad ja da radim? Da siđem u lagume i tamo tražim mučenog Piškotu?“

„Ne, gospodine, Malavraziću…“, reče on. „Vi ćete odraditi svoj detektivski posao. Otići ćete kod porodice preminulog… Žene i dece… Pričaćete sa njima. Sa prijateljima i poznanicima takođe… Raspitaćete se kako se ponašao tih… poslednjih dana… I noći. Otkriti ko ga je poslednji video… Možda taksista? Možda prijatelj koji ga je odbacio dovde?“

„A lagumi?“

Nemanja Lukić se nasmeši, zagonetno.

„Lagume prepustite meni.“