Pobednik

Autor

Dragan Dobrašinović

Predsednik Koalicije za nadzor javnih finansija.Direktor Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava.

Kada je, pred sam početak svetskog prvenstva u boksu, koje je 1978. godine održano u Beogradu, Dragan Nikitović, tada već legenda jugoslovenskog sportskog novinarstva, upitao Bratislava Ristića, zvanog Ćure, koji će nakon tog prvenstva postati legenda jugoslovenskog boksa, šta misli o svojim rivalima i čemu se nada, šampion iz Prokuplja mu je samouvereno odgovorio „sve gi znam, sve ću gi tepam!“

Tako je i bilo, sve do finala. A onda je veliki šampion zaustavljen i na poene poražen od Kubanca Hektora Herere. Kasnije je izjavio da ga je šampionske titule koštala „jedna nepromišljena noć uoči finala“. Niko mu nije zamerio. Za sve koji vole i poznaju boks, Ćure je, uz Matu Parlova i Fazliju Šaćirovića, ostao jedan od naših najboljih boraca ikada.

Vreme vrhunskog boksa je za nama. Tuča, u kojoj je u međuvremenu sve devalviralo, prelila se iz sportske u političku arenu. Boraca mnogo, ali šampiona ni za lek. Izgleda da je u pitanju takav žanr. Boks je plemenita veština i iz te plemenitosti se uzdižu šampioni. Politika je plemenitosti lišena, najčešće se udara ispod pojasa i s leđa, a učesnici su, po pravilu, lišeni i elementarne čovečnosti.

Kako god bilo, i u toj igri prestola postoje pobednici i poraženi, oni koji dominiraju i oni koji statiraju, oni koji nokautiraju i oni koje patosiraju. Nema sumnje da je Aleksandar Vučić u zoni potpunog trijumfa. U pobedničkom nizu poraženi su i poniženi opozicija, lažna opozicija, koalicioni partneri, mediji, parlament, vlada, nezavisne institucije, stručnjaci, nevladine organizacije, slobodnomisleći ljudi… Niz bez kraja.

Međutim, kao i kod legendarnog šampiona, bliži se finale koje treba dobiti, a koje će drugi, kao i prvi, sigurno izgubiti. I to je jedino što ovu dvojicu spaja.

Ćureta je titule koštala nepromišljena noć uoči finala. Aleksandar, u svom slavodobitničkom samozadovoljstvu, verovatno spava kao beba. No, tu je protivnik protiv koga se ne može, Aleksandar Vučić lično. I to onaj Aleksandar koji kipti od sujete, nadobudnosti, narcisoidnosti, trijumfalizma, prezira, mržnje, autoritarnosti, nezrelosti. Onaj, koji za sve godine bavljenja politikom nije dobacio dalje od pritvorne snishodljivosti, lažljivosti, bahatosti, pokvarenosti, sve prema potrebi. Onaj koji nema trun potencijala za išta plemenito i uzvišeno.

Kada se pred Srbima, lakovernima i politički podatnima, slika izbistri, a izbistriće se, pred sobom će, u krhotini u koju je sve pretvoreno, videti živi odraz rasčovečenja koje će, na kraju, u prah survati i svoga nosioca, onog koji u laži i od laži živi i lažima vlada.

A onda šta? Onda ništa. Jer, to je lekcija iz istorije koju Srbi nisu u stanju da savladaju. A da jesu, ne bi nam se decenijama unazad, osim jednog, događali isti, samo malo gori. Zato, Aleksandre, mirno spavaj. Ti odlaziš, ali ništa tvoje ne prolazi.