Sva Srbija složno glasa Vučić Aca i Vebera Maksa

Autor

Dragan Dobrašinović

Predsednik Koalicije za nadzor javnih finansija.Direktor Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava.

Krajem jula 1948. godine održan je 5. kongres Komunističke partije Jugoslavije. Iza njega je, osim odluke da se sa Sovjetskim Savezom ne raskida ako se baš ne mora – koja je u kasnijim ideološkim tumačenjima i istorijskim interpretacijama proglašena za Titovo istorijsko „ne“ Staljinu, ostao i njegove tekovine nadživeo jedan od najsjajnijih bisera udvoričke poezije – „Peti kongres složno glasa druga Tita i Đilasa, Rankovića i Kardelja, komunista to je želja“.

Mnoge su godine, nakon toga, pojeli skakavci. Neke su i valjale. Kratkotrajne periode uzleta i ushićenja za mnoge je zamenilo vreme propadanja i poniženja. Država i političari su odustali od kvazireligijskog misionarstva i posvetili su se pragmatičnim i prozaičnim stvarima – razaranju sistema, pljački javnih fondova, gušenju slobode misli i izražavanja, premlaćivanjima i likvidacijama političkih neistomišljenika, ratovima…

U tom trenutku skorašnje prošlosti politički je začet i aktuelni srpski premijer Aleksandar Vučić. Politički otac osnivač mladog lidera bio je, ko drugi nego dr Vojislav Šešelj –  vrsni poznavalac marksističkog koncepta naoružanog naroda, komunista koji je evoluirao u četničkog vojvodu,  osnivač i lider nacionalističke i antimonarhističke Srpske radikalne stranke, omiljeni opozicionar Slobodana Miloševića, provereni protivnik evropskih integracija.

Preskačući brojne važne detalje iz prošlosti Aleksandra Vučića, poput ministrovanja krajem devedesetih obeleženog anticivilizacijskim zakonom o informisanju i brutalnim gušenjem slobode izražavanja, zaklinjanja na vernost političkom ocu osnivaču začinjenom potonjim političkim oceubistvom, preobraćenja od karikaturalnog nacionaliste u zakletog evroentuzijastu, dolazimo do kraja aprila 2016. godine, u kojem je Vučić neprikosnoveni lider Srbije, još jednom rukopoložen u premijera slobodno izraženom izbornom voljom građana.

Imajući u vidu brojna konvertitska obličja u kojima se Aleksandar Vučić prikazivao u toku svoje političke karijere, smisleno je zapitati se koga su to, u stvari, građani Srbije tako ubedljivo podržali na upravo okončanim izborima. Sve i da zanemarimo sve prethodne pojavne oblike, koji se kreću u rasponu od žalosnog do komičnog, upadljiva je okolnost da se u poslednjem od svojih brojnih, kontradiktornih i konfuznih izdanja, Aleksandar Vučić čvrsto, gotovo religijski fanatično, drži nemačkog sociologa Maksa Vebera.

Ne ulazeći previše u detalje i tajne konvertitskog inženjeringa, kojim je na marksističko-titoističko-nacionalistički, i van svake sumnje hedonistički torzo svog političkog oca osnivača, dr Vojislava Šešelja, uspeo da nadogradi protestantsku i asketsku glavu Maksa Vebera, valja razmisliti o tome čime je Aleksandar Vučić, ogrnut veberovskim plaštom, toliko fascinirao birače.

Istraživanja govore da je prosečan Vučićev glasač niskog obrazovanja i relativno siromašan. Protestantizam mu je nepoznat, asketizam stran, kapitalizam omražen. Ni za kakvog Vebera nikada nije čuo, a kada je u pitanju Maks, poznat mu je samo onaj Pobesneli, sa Mel Gibsonom u glavnoj ulozi. Jedini teoretičar društva o kojem je nešto načuo u osnovnoj školi je Karl Marks, a omiljeni politički sistem samoupravni socijalizam, dakle lezilebovanje do besvesti i konačne propasti.

Za šta su, onda, glasali Vučićevi birači?

Za protestantsku etiku, duh kapitalizma, asketizam, marljivost i posvećenost, koje je premijer propovedao i u ovoj kapmanji, sigurno nisu. Ali je daleko od toga da, glasajući za Aleksandra Vučića, nisu znali za šta glasaju. Jer, Srbiija možda ne zna ko je Maks Veber, ali Srbija odlično zna ko je Aleksandar Vučić.

A glasali su za Vučića, koji će se, prepodobljen i iznova prepakovan, kroz neko vreme, kada potroši i ovog učitelja i idola, pojaviti u novom izdanju i reći im da nastavljamo gde smo stali ili opet krećemo iz početka, sasvim je svejedno, i da su reforme proces koji će potrajati i kome se treba prilagoditi. Glasali su za ovog, kao što će glasati za bilo kog drugog Aleksandra Vučića, kako god se on zvao i kojeg god Maksa Vebera nosio kao amajliju, verujući da će i to proći i da će sve ostati kao što je bilo.

Složno glasajući za izbornu listu Aleksandar Vučić – Maks Veber – Srbija pobeđuje, birači su, dakle, glasali za reforme koje ništa neće promeniti, ali će sve pomeriti, odnosno odložiti. Složno glasajući za ovu izbornu listu, Srbija je glasala da još četiri, ili makar dve godine, sve ostane isto. Složno glasajući za ovu listu, Srbija je, tako čvrsto veruje, glasala ni za šta.

Ali, da se, za sam kraj, vratimo kratko na početak.

Nakon što je, u leto 1948. godine obznanjeno i razglašeno da „Peti kongres složno glasa druga Tita i Đilasa…“, po mnoge glasače i neke neglasače došli su skakavci. A onda su nastupila vunena vremena.

Ko je shvatio, jasno mu je. Ko nije, gledaće.