Zašto ćutiš Srbijo?

Autor

Dragan Dobrašinović

Predsednik Koalicije za nadzor javnih finansija.Direktor Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava.

Da se Srbi kao narod osećaju poraženo i prilično poniženo, nije neka novost. Ali da se od nas kao nešto sasvim normalno očekuje da se aktivno uključimo u veličanje sopstvenih dželata, više je od poniženja. Tako je, pre par dana, srpskim liderima u Hrvatskoj od strane tamošnjeg premijera isporučen ljubazan poziv za učešće u proslavi godišnjice zločinačke vojne operacije „Oluja“.

Reč je, a ovo pominjem zbog onih koji se u to vreme nisu rodili ili su bili deca, o pogromu koji se odigrao početkom avgusta 1995. godine, u kojem je hrvatska država ubila više od 1.800 Srba, a oko 250.000 proterala iz svojih kuća, sela i gradova. Nije nevažno napomenuti da je svaka od kuća iz kojih su Srbi proterani ili odvedeni na stratište bila starija od hrvatske države. Začudo ili ne, lideri Srba u Hrvatskoj, tog ostatka zaklanog i prognanog naroda, prihvatili su poziv hrvatskih vlasti. Obeležavanju godišnjice „Oluje“ u Kninu prisustvovaće potpredsednik hrvatske vlade iz Samostalne demokratske srpske stranke Boris Milošević.

Da bismo sami bolje razumeli na šta su lideri Srba u Hrvatskoj pozvani i na šta su pristali, može nam pomoći malo poređenje. Pokušajmo da zamislimo situaciju, nemoguću, naravno, u kojoj jevrejski lideri, na poziv svojih nemačkih kolega, pristaju na ucešće u proslavi „Kristalne noći“. Ne ide, je l’ da? Zbog čega jedno ide, a drugo ne ide, ključno je pitanje. Razloga su najmanje dva. Prvi, nacistička Nemačka je 1945. godine doživela krah, poniženje i vojnu okupaciju, koja ni do danas u nekim aspektima nije okončana. Nacistička Hrvatska, Hitlerova najodanija saveznica, zahvaljujući trijumfu Titovih partizana i novoj podeli sveta, izbegla je 1945. kaznu za zlodela, užase i genocid nad Srbima, ali i Jevrejima, a 1995. je u potpunosti rehabilitovana od strane takozvanih zapadnih demokratija predvođenih Nemačkom.

Drugi je razlog za nas daleko značajniji i zadire u srž onoga sto je u žanrovskom smislu drama, a u suštinskom agonija srpskog naroda danas. Srbi u Hrvatskoj, i ne samo tamo, osećaju se odbačenima i izdanima od današnje Srbije, preciznije srpskih vlasti. Jer, samo takav nedostatak osećaja zaštićenosti i prepuštenosti sopstvenoj sudbini, može da dovede do pristajanja na toliko samoponiženje i dodvoravanje dželatima svog naroda. Ne bi bilo ni po jada to što se svaka naznaka srpskog patriotizma dočekuje na nož, najpre od opskurnih drugosrbijanskih kružoka u Beogradu, a tek onda u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici, Prištini i Briselu, da ovaj narativ i svetonazor nije kao svoj prihvatila i aktuelna srpska vlast.

A vladati Srbijom posmatrajući sopstveni narod očima kruga dvojke, tog malenog, bučnog, mrziteljskog, prezirateljskog, kvazimodovskog društvanceta, te poslednje ćelije Kominterne na svetu kojoj su Srbi arhineprijatelj, više je od nesreće.

Zato ne čudi što je srpska vlast, odnosno Aleksandar Vučić, predsednik ove zemlje, poslao signale „razumevanja“ liderima Srba u Hrvatskoj pre nego sto su doneli odluku o učešću u proslavi tragedije sopstvanog naroda. Još je manje čudno to što su lideri Srba u Hrvatskoj odlično razumeli Vučićevo „razumevanje“. Najmanje čude motivi hrvatskih vlasti, jer, pristanak na zločin od strane žrtve, isto je što i potiranje, odnosno brisanje zločina.

Čudna je u svemu Srbija. Ona većinska, časna, slobodarska i patriotska, u kojoj nisu proskribovane ideje nacije, vere, kulture i identiteta. Ona koja pamti i svoje velike lidere i diskretne heroje, njihova velika dela i žrtve koje su podneli za svoj narod i svoju zemlju. Zbog čega ta Srbija pristaje na delegitimisanje svake nacionalne i patriotske ideje i ćuteći prelazi preko svakog samoponiženja, koje je, po svojoj suštini, samoponištenje? Gde nas sve ovo vodi? Hoćemo li, ćuteći na saučesnistvo srpskih vlasti u rehabilitovanju jednog po jednog zločina i zločinca, nacionalnu agoniju i tragediju okončati učešćem nekog nesrećnog srpskog ministra, ili mozda baš ovog predsednika, na proslavi dana nezavisnosti Kosova? Uz prethodno zajedničko fotografisanje u Račku, što da ne.

Ćutanje, koliko god ponekad delovalo blagotvorno i spasonosno, košta. Cena se isporučuje na kraju. A kraj je, ako ne progovorimo, i jasno i glasno, veoma blizu. I da ne zaboravimo, ćutanje na izdaju zemlje plaća se gubitkom države, časti i identiteta. I istorije, koju će pisati drugi, po svojoj meri i potrebi.