(Naša) igra diktatora
Ako ste mislili da naslov automatski insinuira nešto i da nekome „lepi” etiketu, grešite. Sami ćete na kraju zaključiti. Prvo da vidimo šta je to igra diktatora.
Ako ste mislili da naslov automatski insinuira nešto i da nekome „lepi” etiketu, grešite. Sami ćete na kraju zaključiti. Prvo da vidimo šta je to igra diktatora.
“Izgubili su izbore, ali nema šanse da nam daju pobedu.” Ovako je započeo i završio analizu izbora u Nišu jedan dobar majstor, još bolji čovek, prijatelj. I to je to. To je kraj te priče. Kraj mogućnosti da ovaj grad proba, samo proba, da bude tihi plamen slobode ostatku Srbije. I možda još važnije – da njegova deca, kao i beogradska, imaju besplatne udžbenike. Ne, to je kraj. Sad će letovanja, evropsko prvenstvo u fudbalu, probali smo – nisu dali, će istrpimo. Pokušao sam da mu objasnim zašto ne moramo, ali i njemu i samom sebi sam zvučao previše ostrašćeno.
Rezultati lokalnih izbora u Nišu doveli su do toga da formiranje vlasti u velikoj meri zavisi od manjinske Ruske stranke koja će svoje mesto u Skupstini dobiti na osnovu veoma specifičnog – nedemokratskog zakona.
Niš je nekako uvek imao kvalitetne bendove i muzičare ali je u proteklih par decenija posebno isprednjačio sa svojom hip-hop scenom i to na regionalnom nivou. Glavni rasadnik niških hip-hopera je naravno Durlan, kraj ’’sa one strane’’ reke, specifičan zapravo po ničemu posebnom u odnosu na ostale krajeve grada osim po toj fami da je poseban, čitaj gori od ostalih. I upravo tu možda leži razlog dobre podloge za hip-hop kulturu koju pre svega karakteriše iskrenost izraza i spremnost da se u odumiranju rokenrol pogleda na svet, neko drugi lati nezahvalnog posla rvanja sa olinjalim ili lažnim autoritetima u društvu.
Primih vest da se u ponedeljak smirio Dragoslav Manić Forski, lužnički Turgenjev, dosledni beležnik tragova “suvišnih ljudi” jugoistoka naše davno već rasklimane i trošne kuće, istrajni zavirivač u njihove namučene duše.
Braćo Nišlije i sestre Nišlike, čeprkam onomad po ovej moje artiške što sam gi pisuvaja od naš si Niš, od naši si Nišlije, od naši si adeti, merakluci i sojt’rluci. Iskam da gi proberem, pa da najubave turim u jed’n sand’k i skutam u niki budžak na tavan. Ubavo znajem da će ga nađu unučiki i paraunučiki k’d se ukaču na tavan da iskaju kude je deda skutaja zlato. Ako bre, nek vidu deca k’ko je bilo u onoj vreme k’d smo imali majku i tatka a ne roditelja 1 i roditelja 2 , k’d se znalo koj je muško a koj je žensko i k’d smo misleli s’s naš si pamet a ne s’s veštačku inteligenciju.
Termin “Urbicid“ je prvi počeo da koristi pisac naučne fantastike Majkl Murkok a potom ga je u svet urbanog planiranja kao širi pojam uveo Maršal Berman devedesetih godina prošlog veka, obeležavajući njime svako upropašćavanje ili bukvalno ubijanje grada različitim agresivnim i nepromišljenim intervencijama zbog kojih bi on gubio svoju prepoznatljivost i sam identitet.
Sticajem životnih okolnosti put me često navede u posetu vašem gradu.
Minuli školski raspust, između ostalog, proveo sam pokušavajući da svojim ćerkicama pomognem u traženju poente, u naslovu navedene pesme; valjda je to bio neki domaći zadatak ili obavezna lektira za peti razred.
I reče predsednik Vučić: neka se izbori održe 17. decembra i neka se čuje izborna volja građana. I bi 17. decembar i ču se izborna volja pojedinih građana. Vreme za odmor namenjeno sedmom danu i postizborna apatija (psihičko stanje sveprisutno kod osoba na Balkanu, a karakteristično za naraštaje između 20 i 30 godina) prenese se na celu sedmicu. Šta dalje? Vlast nije srušena, opozicija se nada ponavljanju izbora, dok Vučić tvrdi da su ovo „gotovo najčistiji izbori do sada“.
Od svog prvog teksta za Južne vesti se bavim temom za koju sam stručno vezan i životno zainteresovan, a koja se tiče stanja u kome se nalaze niški kulturno-istorijski spomenici, kao i našim odnosom prema njima i kulturi uopšte. Mišljenja sam da grad poput našeg, koji u kontinuitetu postoji i živi već nekoliko hiljada godina i pod kojim se nalaze slojevi i slojevi istorijskog nasleđa, može i mora da iste koristi i na osnovu njih gradi i svoje ostale potencijale.
Čatim ovej novine, buljim u ovaj televizor, i nema d’n a da ne pisuju i zboru od niki preletači. K’kvi su bre tija preletači? Ja znajem za golubi, al’ ovoj čoveci, pa preletači, nes’m znaja.
Kada ti, Istoče, površno i banalno predstavljaš marketing, promociju i komunikaciju, i kada svesno, radi lične koristi i publiciteta, daješ legitimitet onima koji, zloupotrebljavajući medije, državne fondove, zloupotrebljavajući moć i uticaj nad slabima i poniženima, ostvaruju interese koji su duboko povezani sa kriminalom i korupcijom, onda i ti saučestvuješ u tome.
Anketari firme Max Strategic, za koju prvi put čujem, uradili su sa mnom kratku, dvominutnu anketu. Sklepana anketa, postideo bi se svaki istraživač javnog mnjenja. Zvali su me na moj mobilni broj telefona sa fisknog broja 0184150953, dakle zvali su iz Niša ili nekog mesta Nišavske oblasti. Ono što me je iznenadilo i zbunilo, da među 5 pitanja (o zadovoljstvu radom Vlade, o zdravstvu, korupciji, da li ću izaći na izbore i za koga ću da glasam), nije bilo ni jedno demografsko pitanje. Ni pitanje o starosti, ni pitanje o mestu stanovanja, pitanje o polu.
Od’mno vi nesam pisuvaja pa se mlogo nabralo i za pisuvanje i za smejanje i za kukanje. Misle si ništo na moj pamet, najprvo ću vi pisujem od ovija izbori al’ se brgo popišmani i seti se što mi je zborija moj pokojni deda Sveta Nišavac: „Sinko, manjuj se od politiku, toj ti je pogan zanat i kurvinska rabota. Neje te Gospod daja za tuj rabotu. Ćuti si, gledaj si kuću i dečicuj i što ti je gajle koj će legne pod krušku da bere kruške, Kurtini ili Murtini.“
Ako mislite da su se oni Srbi od pre dva veka pobunili baš protiv vlasti sultana i carigradske administracije, bićete nedovoljno u pravu. Devetak koji se plaćao Osmanlijama je zapravo bio manji od današnjeg PDV-a. Carska pravda možda jeste bila prespora ali je kad-tad dosezala i do najudaljenijih krajeva imperije.
Pirot je Beogradu, dugo posle oslobođenja 1877, bio daleka varoš na istočnoj kapiji Srbije u koju su, uglavnom po kazni, za nastavnike škola odvođeni nesmotrenici koji bi rekli ili uradili nešto što nije po volji vlastima. Tako su u Pirotu u trenucima svoje nesmotrenosti, ko godinu, ko dve, svoj predavački poziv kalili i Radoje Domanović i Stevan Sremac.
Počela je još jedna, neobičnije od mnogo prethodnih, bez tradicionalnog štrajka prosvetnih radnika, školska godina uz prethodno medijsku pomamu za informacijama o tome kako će i gde lik iz najmračnije i najtužnije srpske stvarnosti nastaviti svoje školovanje, na šta ima pravo, a i obavezu.
Tokom užarenog 23. leta 21. veka u “Stradiji” bombastično odjeknu vest: Od septembra u Beogradu besplatni udžbenici i besplatna mesta u vrtićima. Beograđani, i domorodačka manjina i doseljenička većina, kao građani I reda, konačno mogu da odahnu. Kako i ne bi s obzirom na očekivanu (značajnu) uštedu u kućnom budžetu. Taj novac sada mogu da preusmere, recimo, na različite kulturne potrebe: pozorištance, bioskop ili nešto treće.
Dok pišem ove reči u dvorištu svoje porodične kuće u Knjaževačkoj ulici, automobili nastavljaju svoju suludu dnevnu trku iako je već prošla ponoć. Noću se, kada buka utihne, još jezivije čuju pojedini sumanuti vozači koji turiraju svoje makine kao da je u pitanju pista a ne gradska ulica.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac