Car Konstantin i Kralj Ibi

Autor

Ivan Blagojević

Osnivač i direktor "Internacionalnog Nišville Jazz Festivala". Osnivač "Nišville" radija.

Većina careva i kraljeva bi danas bili procesuairani za zločine protiv čovečnosti u Hagu.

Niš je 27. februara zahvaljujući pozorišnom Caru Konstantinu bio prestonica Srbije onako kako je to bio Niš daleke 280. godine rođenjem Konstantina. 1733 godine kasnije, na gore pomenuti datum, u porodilištu u Nišu jedino rođeno muško dete bio je mali Kinez, kome su roditelji dali ime Kon – stan – tin, šaljući poruku Keltima, Rimljanima i Slovenima da će Srbi možda jednog dana, recimo za proslavu 20 vekova Milanskog edikta, biti prilično kosooki!

Naravno da sam odgledao predstavu „Konstantin – znamenje anđela“, pa čak i propratio jednu probu. Jedan od razloga je podrška dramskom prvencu autentičnog Nišlije – pisca Dejana Stojiljkovića, a drugi: sam Konstantin – lično, u veličanstvenoj kreaciji jednog od malobrojnih velikana glume Miodraga – Brika Krivokapića.

Posle 20 godina pauze ponovo smo se intenzivno družili između proba i složili se da je Konstantin neopravdano dramski zapostavljen. Imperator koji nikada nije izgubio nijednu bitku, svirepo eliminisao svoje protivnike, kako najbliže sradanike, tako i rođenog sina, nikada nije dobio oprost Rima što je izmestio prestonicu u udaljeni Konstantinopolj, a pogotovo što je prestao sa likvidacijom hrišćana i ustupio tron Jupitera nekom Isusu.

Mogli bi samo da nagađamo da li bi mu Hag uzeo kao olakšavajuću okolnost preobraćaj potpisivanjem Edikta o toleranciji i slobodi i odlučio da nije kriv po komandnoj odgovornosti. Brik je hvalio tekst i očigledno uživao u probama, ali mi se požalio da je odustajanjem Vuka Kostića kao mladog Konstantina – došlo do preraspodele scena u njegovu korist, a uz to je zbog alternacije za zamenu Vukove zamene, inače odličnog Benčine, dva puta prelazio tekst. Posle prepodnevne probe i ručka, odlazio bi da odrema, pa opet na večernju probu – i tako 40 dana. Uz to, smetala mu je i kompletna reakcija javnosti oko honorara. Najiskrenije mislim da je on zaslužio svaki dinar honorara, ako ne i više.

Ponovo me je uverio koliki je posvećenik pozorišta i da je za izazovnu ulogu spreman na entuzijazam iz mladih dana, od dramskih rola u Gaveli pa sve do njegove najbizarnije uloge, tako daleke od dramskog faha, tj. „Kralja Ibija“ Harisa Pašovića.

Brika kao komičara nikada nisam mogao da zamislim te 1992. godine, gledajući probe tada sluđenog Harisa Pašovića koji je grozničavo osluškivao vesti o svojoj porodici u ratom zahvaćenom Sarajevu i davao celog sebe da sklopi najgenijalniju sliku raspada SFRJ u Žarijevom plemenu Tungužana.

Prvih pola sata predstave je nepodnošljivo za uši i oči. Ibiju su pušili k….., kraljici lizali p……, sralo se do neba, a niko nije čistio g…….!

Srećan što će nišlije imati priliku da vide ovo remek delo, zaboravio sam da upozorim publiku da ovo nije Radmilovićev „Kralj Ibi“, i puno roditelja je naizmenično zatvaralo svojoj deci ući i prekrivalo oči, dok je na velikom EI video zidu išao tvrdi pornić.

Kralj Ibi je doživeo transformaciju od impotentnog rogonje do tiranina. Konstantin i Ibi postali su tako dva lica iste ideje – obojica žele da vladaju svetom: Konstantin – krvlju, a Ibi – sranjem! Istorija jeste klanica, mada po kralju Ibiju jeste sranje. I izmišljenog kralja i istorijskog cara čeka pročišćenje na kraju. Konstantin je pročišćenje imao Ediktom o verskoj toleranciji, omogućivši uspon Hrišćanstva. Dobivši vrlinom oprost grehova za ubistva, kako neprijatelja, tako i saveznika, pa i sina.

Pročišćenje Ibija u vidu rok koncerta sledilo je na kraju muzikom od Indeksa do Van Morisona i Janis Joplin (briljantni vokal Mame Ibi u tumačenju Ane Kostovske).

Osam puta za redom „Ibi“ je u Nišu imao po 1.000 oduševljenih gledalaca i šteta je što Ljubiša Ristić nije tada prihvatio ponudu menadžera Ganeta Pecikoze da organizuje ozbiljnu turneju po velikim halama.
Predstava je umrla isto onako kako je umrla zemlja o kojoj je govorila. Opstali su diktatori sa svojim malim kraljevinama spremni na sve da sačuvaju tron. A na tronu nije bilo mesta umetnosti.

Glumci su bili veliki gubitnici raspada nekadašnjeg velikog tržišta. Brik, tada član HNK-a – svakako najviše. Tek letos vratio se u zagrebačke TV produkcije, tako da je HRT paralelno emitovao epizode njegove nove serije „Počivali u miru“, i davno zaboravljenog „Mačka pod šlemom“. Novinari tamošnjeg tiska su iz brojnih intervjua redovno izbacivali njegovu rečenicu da se neko tih godina uselio u njegov stan u Zagrebu i da nije imao gde da se vrati!

Brik je uspešno prikrio određene manjkavosti ostalog dela glumačke ekipe, uporno dokazujući da se nebo ne osvaja ratničkim pobedama – već vrlinom. Da li će „Konstantin – znamenje anđela“ pozorišno potrajati duže od „Kralja Ibija“ – saznaćemo uskoro. Moj grad je premijerom „Konstantina“ dobio sjajnu medijsku pažnju, ma kakva ona bila, a Beograd je sinoć makar govorio o Nišu.

Hroničari tvrde da su nijanse odlučivale da Konstantin tada iz emotivnih razloga ne proglasi za prestonicu istočnog Rimskog carstva ogromni grad (Niš) Naissus. Da se to desilo verovatno bi i Rimsko carstvo potrajalo duže, a mi možda ne bi bili 500 godina pod Turcima.

Istorija će reći da li je Nišu proslava donela potrebnu svetsku promociju kako bi ga kao jednu od svetskih rezidencija Konstantina, pored Rima, Istambula, Milana, Jorka, Arla i Trira narednih godina obilazili brojni svetski turisti – a ne samo rodbina malog Kon – stan – tina!