Možda i ja budem ministar kulture

Autor

Ivan Blagojević

Osnivač i direktor "Internacionalnog Nišville Jazz Festivala". Osnivač "Nišville" radija.

U poslednje dve godine promenili smo tri ministra kulture, a mediji tvrde da je i četvrti na pomolu. Krenula su i nagađanja ko je četvrti: Maja Gojković, Dejan Savić ili Srđan Dragojević.

Gledajući svojevremeno raspravu o kulturi na jednoj nacionalnoj TV, bio sam blago rečeno zbunjen izjavom gosta te emisije, poznatog srpskog reditelja Slobodana Šuljagića da bi upravo ja – Ivan Blagojević bio odličan ministar kulture. Kako ga nikada nisam upoznao pomučio sam se da pronađem njegov broj mobilnog. Zahvalio sam mu se ljubazno i upitao odakle mu takva ideja.

Rekao je da misli da bi bilo logično da jednog dana ministar kulture ne bude zaslužni politički prvoborac već iskusni operativac koji će se izboriti da država i građani dobiju maksimum programa u kulturi umesto socijale u kulturi i da bi ljudi, poput mene i direktora Užičkog pozorišnog festivala -Stamatovića, koji su ni iz čega stvorili prestižne festivale – bili idealni ministri kulture.

Nenaviknut da se nosim sa komplimentima pozvao sam Slobodana da poseti naredna izdanja Nišvila.

Ipak, ovo mi je prilično promenilo život i počeo sam grozničavo da smišljam šta bi promenio u radu Ministarstva kulture ako bi me premijer, koliko sutra, zaista pozvao i ponudio funkciju.

Najpre bih se malo nećkao, a zatim postavio nekoliko uslova:

– Preseliti sedište Ministarstva kulture u Niš.
– Trostruko povećati budžet kulture
– Otkazati usluge vozača
– Ne prisustvovati smarajućim ceremonijama
– Odbijati otvaranja bilo čega
– Prepustiti stvaraocima u toj oblasti govorancije
– Ne donositi odluke bez konsultacije sa najboljim stvaraocima u toj oblasti
– Smanjiti broj zaposlenih i povećati plate preostalih.
– Višak sredstava ulagati u konkretne programe ustanova.
– Formirati grupaciju donatora kulture.
– Ukinuti instituciju javnih nabavki u kulturi.
– Kada je reč o reprezentaciji – uvesti meni omiljene bozu i limunadu u ugostiteljsku ponudu gostima Ministarstva.

Pretpostavljam da bi sve uslove ispunili samo da spasim srpsku kulturu, nudeći mi niz beneficija u kojima su uživali moji prethodnici. Najvažnije je svakako daćetvrtinu budžeta sam raspodeljujem bez konkursa i naloga stranaka na vlasti.

Naravno da bih neke od beneficija položaja bio prinuđen da koristim: od ishrane u Skupštinskom rstoranu do dodeljivanja finansijske pomoći meni simpatićnim festivalima.

Funkcija ministra ne bi pomogla Nišvilu jer bi bio sukon interesa dodeliti sebi povećanu pomoć Ministarstva kulture iole adekvatnu njegovom nacionalnom statusu, tako da bi ispravljanje prošlogodišnje nepravde i uvredljive pomoći Ministarstva kulture bilo dočekano od javnosti na nož.

U postojećem učešću u izdvajanju države za kulturu sa statistički neznatnih 0,63 posto brzo bi me prošao entuzijazam kada bih izračunao koliko i od tog skromnog budžeta mora da pripadne javnim ustanovama u kulturi. Bio bih primoran da se bavim socijalom u kulturi isplaćujući lične dohodke i pripadajuće poreze i doprinose u prenaseljenim ustanovama takozvanog republičkog značaja sa pretežnim sedištem u Beogradu.

Teško da bi ostalo nešto novca za prave projekte i programe u kulturi koji jesu smisao postojanja kako ustanova kulture, tako i samog ministarstva.

Problemi bi tek nastali kada bi se pozabavio jednako važnim sektorom informisanja. Takođe prenaseljeni RTS sa bajatom produkcijom bi želeo svoje parče socijale kao nadokanadu za izveštavanje gde sam se sve pojavio. Verovatno bih insistirao da direktor RTS-a mora da ima VII stepen, a da reportažna digitalna kola mrdnu i van Beograda ponekad i mimo sportskih prenosa. Direktor bi brže bolje ponudio direktan prenos Nišvila i nezavistan EPP blok koji možemo emitovati bilo kada i prodati bilo kome. Skandal iz 2011. godine niko ne bi pominjao, a ni uslov RTS-a da Nišvil ne može dobiti kopiju snimljenog materijala za svoju arhivu ako RTS snimi svojim reportažnim kolima, iako Nišvil ustupa TV prava izvođača RTS-u.

Već prvog dana stupanja na dužnost počeo bih da strepim kada će me smeniti tako da je ova strepnja da će me možda izabrati, daleko bezbednija po moje mentalno zdravlje.

Dakle, šanse da budem ministar kulture su mi, pretpostavljam negde oko 0,63 %!!!

A i nemam adekvatnu garderobu.

* Tekst je, uz saglasnost autora, preuzet sa Bloga B92