Mungo Jerry juga Srbije

Autor

Ivan Blagojević

Osnivač i direktor "Internacionalnog Nišville Jazz Festivala". Osnivač "Nišville" radija.

Celo detinjstvo sanjao sam pariski san, odnosno, da posetim strica koji je 1965. godine trbuhom za kruhom otišao u Pariz. Kada sam diplomirao, otišao sam da neko vreme radim u njegovoj firmi. U slobodno vreme pešačio sam duž obale Sene fasciniram pariskim klošarima. Oni su mi bili podjednako zanimljivi kao i Monmartr ili Ajfelova kula.

Bezbrižnost kojom su zračili naterala me je da se zamislim nad vrednostima života. Neopterećeni poslovnim ni porodičnim problemima ravnodušno su dozvoljavali turistima da ih fotografišu – dostojanstveno prelazeći preko izliva njihove darežljivosti. Nisu morali da brinu o stanarini, računima za struju, školarini za decu, kaznama za parkiranje ili reprogramu kredita. Razbarušen i sa popriličnom bradom, ulivao sam im poverenje pa se nisu bunili ma koliko delio klupu sa njima.

Tada sam poželeo da jednog dana i ja budem klošar i da se mrštim sa pariskih razglednica u rafovima prodavnica suvenira, kako je činio jedan od meni najzanimljivijih. Čim bi se turisti razišli, vadio je, i onako za sebe, svirao usnu harmoniku. Po šeširu me je podsetio na nezaobilaznog uličnog svirača juga Srbije, često prisutnog i u Knez Mihailovoj. Niko mu nije znao pravo ime, a najčešće su korišćena Tomi Stil ili Mungo Jerry. „Minimalistički“ je svirao gitaru koja često nije imala sve žice. Znao je uglavnom početne reči ili refrene nekoliko svetskih hitova među kojima je prednjačio „In the summertime“ grupe Mungo Jerry – pa smo ga mi najčešće tako i zvali. U pauzi predavanja uvodili smo ga u amfiteatar i on se tu drao do dolaska profesora. U zanosu bi okrenuo gitaru i lupao po njoj

kao po kongama, pokušavajući da se oduži publici i neočekivianom prihodu. Niški muzičari su ga obožavali. Galija ga je dovela kao specijalnog gosta legendarne serije koncerata – igranki u Muzičkom klubu. Tadašnji glavnokomandujući Muzičkog kluba Mika Tambura (Lutajuće srce) uredno mu je svake večeri isplaćivao dogovoreni honorar, tj. dva sendviča i pivo. Jedna od mnogih fotografija Tomija Stila ili Mango Džerija koje je snimio D.M. Car, nimalo slučajno našla se na naslovnoj strani „Enciklopedije niškog rokenrola“ (autora Vanje Stanojevića).

Na vrhuncu slave glumio je u jednom dugometražnom filmu Želimira Žilnika, i na neko vreme popravio materijalni položaj. Rokenrol je ubrzano umirao tokom devedesetih pa i interesovanje publike za njegovu svirku. Gitaru bi sve češće ostavljao bez žica i prodavao štapove močvarnih bambusa, ne želeći da otvoreno prosi. Umro je zaboravljen i daleko od velegradskih pločnika.

Velike zvezde rokenrola tonule su takođe u zaborav. Oni spretniji registrovali su pravo na korišćenje imena benda i tezgarili širom istočnog bloka kojem je to bilo svetli trag ka zapadu.
Na ulicama Amsterdama mogli ste da čujete uživo Status Quo. Nekoliko varijanti postava od Animalsa, pa do Uriah Heep zadovoljavali su se klupskim svirkama. Često dobijam ponude tipa Earth Wind and Fire Expirience ft. Al McKay, Blood Sweat and Tears, Jr. Walker All Stars (bez Jr. Walkera, naravno)…

Ove godine sam prihvatio ponudu Mungo Jerry Blues Band u želji da uživo čujem „In the summertime“ koju je niški Mungo Jerry najčešće svirao. Nije ni čudo jer to jeste bio planetarni hit njegove generacije i jedan od najprodavanijih singlova svih vremena. Zabeleženo je da je samo tokom jednog majskog prepodneva 1970. godine u Londonu prodato 75.000 primeraka. Ukupna prodaja u tom prvom naletu dostigla je 6 miliona prodatih ploča, da bi ukupan tiraž do današnjih dana dostigao cifru od 30 miliona prodatih primeraka. Niški Mungo Jerry, ili Tomi Stil bio je fasciniran zulufima i pevanjem frontmena Ray Dorseta i on ga je motivisao da ne krene putem klasike romskih muzičara bras bendova. Nije mogao ni da sanja da će rok muzičari njegovog vremena biti danas manje cenjeni od njegovih komšija iz Vladičinog Hana – orkestra Bobana Markovića, koje su doživele da sviraju u glavnim utočištima roka (Njujork, London) ali i u skoro svim ostalim važnim svetskim prestonicama.

Ja sam davno napustio svoj pariski san. Čvrsto uklješten problemima egzistencije stvarao sam i rešavao probleme, plaćao račune, trgovao, organizovao svakakva dešavanja – sve u poslednjem trenutku, strahovao, brinuo, pa i radovao. Od mog sna da pod mostovima Sene uživam u životu neopterećenom vlasništvom nad materijalnim stvarima, prihvatio sam samo taj deo da ni danas ne posedujem ni nekretnine ni automobile na svoje ime – bar delić odgovornosti manje.

Pevač grupe Ray Dorset je preživeo strašan pad nad provalijom zvanom zaborav i mostom zvanim blues zadržao smisao postojanja . Tim mostom ušetaće 13. avgusta na glavni stejdž Nišville festivala. Tokom dana povešćemo gai da prorošeta istim onim pločnikom Pobedine ulice gde je godinama niški Mungo Jerry sketovao melodiju „In the summertime“. Kada zastanemo preko pita „Kalče“ na njegovom omiljenom uglu – stejdžu (gde će do tada zablistati najnoviji šoping mol) osetiću s neba zahvalan pogled nekoga ko je bio deo pariskog duha juga Srbije.