Još jednom o poseti niškog Crkvenog hora Vatikanu

Autor

Ivica Živković

Doktor bogoslovskih nauka i profesor.

Rekao sam Sari Cincarević da joj zameram što prilikom susreta u Crkvi Svetog apostola Pavla u Vatikanu nije celivala ruku papi. Moje je mišljenje da to treba učiniti radi protokola. Znam da mi je uvek pomalo gorak ukus kada neko priđe našem patrijarhu i tek se rukuje sa njim. Sara, međutim, ima o tome drugačije mišljenje: treba, kaže ona, napraviti razliku da li papi (ili našem patrijarhu) prilazi osoba iste ili druge vere. Ako je to osoba druge vere, treba joj ostaviti slobodu da učini kako misli, kaže Sara. Osim toga, izgleda da tamo ne postoji protokol celivanja ruke. Govori se o nekom prstenu koji nosi papa, koji bi navodno trebalo svi da celivaju. Međutim, Sara je videla da to niko od prisutnih kardinala nije učinio. Da se od nje to kojim slučajem tražilo, ili od nje očekivalo, ona kaže da ne bi prišla da se rukuje, već bi sa odstojanja pozdravila papu blagim naklonom glave.

Ima onih koji su zamerili

Ima, međutim, onih koji su joj zamerili čak i na tom rukovanju, i na još mnogo čemu što se tiče same te posete. Videvši afirmativni prikaz tog događaja u Južnim vestima, a gledajući i priložen video-snimak, mnoštvo uglavnom nepoznatih i nepredstavljenih, nepotpisanih pojedinaca prosulo je salve nedobronamernih kritika, uvreda, pa čak i pretnji na adresu Crkvenog pevačkog društva „Branko“, njegove dirigentkinje gđe Sare Cincarević i drugih članova ekspedicije koji su bili tamo prisutni. Ne znajući baš tačno zašto se hor tamo našao, kako se desilo da se na tom, za njih zloglasnom mestu, čuje Himna Svetom Savi, šta je tačno značio Sarin prilazak i pozdravljanje sa papom, šta je ona to sa njim pričala, kao ni odgovore na druga pitanja koja iskušavaju mnogi radoznali um, oni su obasuli slušaoce i čitaoce svojih poruka pravom lavinom nezadovoljstva.

Nemoguće je očas preneti suštinu tih poruka, ali ključni razlog zbog kojeg su većinom neimenovani interesenti, deklarisano srpskog i pravoslavnog opredeljenja, napali jedan od najstarijih srpskih crkvenih horova i njegovu dirigentkinju jeste sama poseta Vatikanu i stajanje u tamošnjoj crkvi, pa još u prisustvu Rimskog pape, čime se tobože ugrožava pravoslavni identitet naroda, pa još i skrnavi spomen na Svetog Savu, njegovog prosvetitelja. Među ključnim rečima našao se pojam unije, koju Katolička crkva, kako istorija svedoči, neprestano nameće pravoslavnom življu, te zločini koje je ona u tu svrhu činila, koje oni neće oprostiti, ili hoće oprostiti a neće zaboraviti. Neizostavan je i pomen ekumenizma, protiv kojeg se svi ponosno izjašnjavaju, zato što je to jeres a oni su pravoverni.

Šta su objavile Južne vesti

Na osnovu sažetog, novinarski veoma korektno sastavljenog izveštaja Južnih vesti od 27. januara 2025., moglo se dobiti nekoliko informacija. Mešoviti hor Niške crkvene pevačke družine „Branko“, kako tu piše, izveo je 25. januara 2025. godine u Bazilici Svetog Pavla Fiori de mura (Izvan zidina) u Vatikanu, lepezu srpskih kompozicija duhovne muzike i zatvorio događaj Himnom Svetom Savi. Reč je o nastavku saradnje niškog hora sa Papskim horom Sikstinske kapele, koja je otpočela učešćem ovog najstarijeg hora Katoličke crkve na Festivalu „Muzički edikt“ 2023. u Nišu.

U Bazilici Svetog Pavla bilo je prisutno oko dve hiljade vernika, kao i diplomatski kor sa više od četrdesetoro predstavnika akreditovanih pri Svetoj stolici. Večernjoj službi koju je predvodio papa Francisko prisustvovao je i Beogradski nadbiskup Kardinal Ladislav Nemet, kao i brojne visoke zvanice iz čitavog sveta, a događaju je prisustvovao i izaslanik Patrijarha srpskog, Vikarni episkop toplički Petar. Mogao se čuti snimak izvođenja Himne Svetom Savi, uz fotografije na kojima se vide Kardinal Nemet, Episkop Petar, a isto tako i dijalog Sare Cincarević sa papom, koji je, kako snimak pokazuje, trajao ukupno nešto manje od trideset sekundi.

Kako je stigao poziv

Tridesetpetominutni repertoar pravoslavnog hora iz Niša bio je izveden pre početka večernje službe i pre ulaska pape. Taj 25. januar nije izabran slučajno kao datum posete. Prijatelji iz Hora Sikstinske kapele pamte gostoprimstvo koje su uživali u Nišu, kada su, kao i svi učesnici Muzičkog edikta, bili udostojeni da vide bogato istorijsko nasleđe našeg grada: Medijanu, Ćele kulu, nišku Tvrđavu. Želeći da uzvrati maksimalnim publicitetom, Papski hor je želeo je da uputi poziv pravoslavnim prijateljima iz Niša da nastupe jednog od onih dana kada papa izlazi u javnost.

Po važećem protokolu, Svetoj stolici se obratio ambasador Republike Srbije u Vatikanu, prof. dr Sima Avramović, a poziv Crkvenoj pevačkoj družini „Branko“ uputio je lično Kardinal Kurt Koh, prefekt Odeljenja za jedinstvo hrišćana. Dobra zamisao u potpunosti je ostvarena. Bio je to nastup pred dve hiljade prisutnih, pred celim diplomatskim korom i svim kardinalima koji su u tom momentu bili u Rimu. Pred kraj izvedenog repertoara, kroz vrata naspram kojih je stajao hor, pojavio se papa. Papa je ušao sedeći u kolicima, u trenutku kada su horisti iz Srbije očaravali mnogobrojnu publiku Mokranjčevom Heruvimskom pesmom, koju je dirigovao mladi Jakov Milutinović. Posle nje, Sara Cincarević je još jednom stala ispred hora i otpočelo je izvođenje notnog zapisa Isaije Srbina iz XV veka. Na znak da je ostalo još jedan minut, hor je otpevao kraću numeru „Hristos voskrese“ Kornelija Stankovića.

Susret i razgovor sa papom

Tada je počela druga večernja služba koju je papa služio povodom navršavanja Nedelje ekumenizma. Papa je bio postavljen ispred oltara koji se nalazi na sredini hrama. Jedan od tri rimokatolička hora koja su odgovarala na službi bio je Hor Sikstinske kapele. Po završenoj besedi, papa prilazi da se pozdravi s prisutnim vernicima. U svom petnaestominutnom obilasku zvanica, on menja put kako bi prišao i našem horu. Tada mu pristupa maestro Markos Pavan, dirigent Hora Sikstinske kapele, kratko mu saopštavajući da je pred njim pravoslavni hor koji dolazi iz Srbije. Papa prilazi Sari, dirigentkinji hora. Najpre živahnim tonom, vidljivim na osnovu njegovih pokreta, pita da li je to crkveni hor.

To je hor koji sto trideset osam godina bez prekida saslužuje na liturgijama u svom gradu, odgovara mu Sara. Druga stvar koju mu saopštava jeste da oni dolaze iz Niša, rodnog mesta ravnoapostolnog cara Konstantina koji je podigao hram u kojem se oni sada nalaze. Najzad, ona mu kaže da bi, kao gosti iz Srbije, voleli da otpevaju pesmu jednom, takođe ravnoapostolnom, prosvetitelju Srba – Svetom Savi. Papa na to, srdačno i na sebi svojstven način, rukama daje znak odobravanja i polazi dalje.

Ostvarenje blagoslova

Misija i razlog postojanja Crkvene pevačke družine „Branko“, pored redovnog učešća u bogosluženjima Saborne crkve u Nišu, jeste negovanje i autentično izvođenje srpske duhovne muzike i predstavljanje pevačkog duhovnog nasleđa pravoslavnih Srba ljudima različitih stepena obrazovanja, iz različitih društvenih slojeva u zemljama širom sveta. Ovogodišnjim nastupom u Vatikanu, pred reprezentativnim zvanicama iz svih krajeva vaseljene, niški crkveni hor je bez ijedne senke, bez i najmanjeg propusta, vodeći računa o svemu potrebnom, ubeležio jedno od najvećih dostignuća u ostvarenju blagoslova s kojim je osnovan. Oni su na dostojanstven način, bez ikakve egzibicije i ekscesa, podsetili prisutne da postoji jedan istorijski značajan narod, nosilac jedne vere i jedne istine.

Niko na taj način, pred tako širokim i značajnim auditorijumom, još i pred milionskim gledalištem koje putem medija u čitavom svetu prati manifestacije iz Vatikana, nije reprezentovao svoju zemlju. Priznanja na adresu niškog crkvenog hora stigla su s mnogih važnih mesta, od dostojanstvenika iz crkvenog života Srbije, među kojima su arhijereji, igumani velikih manastira i druga sveštena lica.

O veri i sumnji

Šta se tada i tamo dakle, u krajnjoj meri, dogodilo? Jedan srpski crkveni hor prihvatio je poziv na komunikaciju, poziv upućen s povodom i razlogom, na civilizovan i dobronameran način, pokazujući tim prihvatanjem sigurnost u sebe, u duh koji na taj način svedoči, stavljajući u prvi plan istinu i snagu svoje vere, pre bilo kakvog tumačenja šta su oni, drugi, nekada nama radili, i pre podozrevanja da nam to isto možda neko od njih radi i sada. Susreti, uostalom, zato i služe. Oni otvaraju mogućnost svakome da se promeni. Sam smisao hrišćanske vere sadrži se u mogućnosti da se i drugi i mi promenimo. Sara Cincarević nije osoba bez jasnog stava, koja bi dala prostora bilo kakvom kolebanju, propustu ili nepažnji. Ona je od malih nogu poučavana i dobro naučena disciplini crkvenog života. Svoju veru od nje ne moramo braniti. Čuvši reakciju dela javnosti, ona nikome ni od samih članova hora nije želela da nametne mišljenje. Opet, niko od njih pedesetoro, uprkos svoj galami, nije posumnjao da li je trebalo odazvati se pozivu prijatelja, otići u Vatikan i tamo pojati Svetom Savi.

Oni koji jesu posumnjali, pokazali su dobro poznatu, gotovo poslovičnu nesigurnost u sebe kao ljude, u svoju naciju, u svoju veru. Odricati se mogućnosti da iskažeš svoj stav sa jasno postavljenim vrednostima, da odbraniš svoj interes i svoju istinu? Nalaziti vrlinu u odbijanju komunikacije s drugim? Držati drugog za neprijatelja, i onda kada on to nije i ne želi da bude? Tek se za Svetog Savu može pokazati da to nije radio, niti tako mislio. Hrišćanski narod koji insistira na nepraštanju? Nešto tu zaista nije jasno, uključujući i silne povike na ekumenizam. Ko uopšte od onih koji podižu glas zna šta to znači? Šta znači reč ekumena, ko je ekumenski (ili vaseljenski) patrijarh, da li je zaista otac Justin, vladika Nikolaj ili bilo ko drugi verovao da je to jeres (preporučujem o tome autoritativnu studiju našeg sugrađanina Vladimira Cvetkovića, „Justin Popović: sinteza tradicije i inovacije“), da li je jedinstvo hrišćana zlo, šta je motiv ekumenskih susreta, u kom kontekstu sagledavamo i prema čemu odmeravamo svoje odnose sa ljudima druge vere?

Teško je o tome govoriti društvu godinama i decenijama izloženom bezočnoj medijskoj propagandi, koja je sve pretvorila u falsifikat: istoriju, ličnosti, jezik, heroje, uverenja, gledišta, čak i činjenice, društvu koje očito pati od nedostatka razumnog prosuđivanja i viška samosažaljenja. U takvom prostoru, punom preplašenih duša, uverenih da ih svi mrze, razvili su se samodovoljnost, kompleks lažne veličine, ksenofobija i pre svega toga zastrašujuće neznanje. Mislim na iste razloge koji godinama čine većinu ljudi sa ovih prostora gubitnicima i žrtvom u politici, aktivizmu, svakoj kulturnoj kritici. Previše glasni umišljeni revnitelji (pojam revnostan trebalo bi da znači: onaj ko brani svoju veru), nesposobni da trezvenijim očima vide svet, koji sopstvenu Crkvu maltretiraju pretnjama da će svaka neophodna odluka, svaki korak u susret svetu i vremenu u kojem živimo nositi rizik pobune, koji muče sopstveno društvo i zemlju koju tvrde da vole širenjem netrpeljivosti u ime naroda, vere, identiteta. Na drugoj strani, možda i previše tihi oni koji bi trebalo da pouče, da umole, uteše, smire, osnaže sve nas, privedu reči Božjoj, pa gde treba i poznaniju prava.

Tražim zreliju reč

Napade upućene Crkvenom pevačkom društvu „Branko“ i Sari Cincarević osećam na svojoj koži. Ovaj hor smatram svojim horom i svojim društvom, svojom kućom, gde sam, poput desetina i stotina sebi sličnih, učio sigurne korake pravoslavne vere. Bio sam prisutan na prvoj probi nove postave iz 1990. godine, a potom njen redovni član još dvanaest godina. Danas u tom horu peva moj sin. Dužan njemu, i čitavoj javnosti našeg grada i zemlje, odgovor na pitanje da li nešto nije u redu, a kao dugogodišnji profesor verske nastave delom odgovoran za neznanje koje je među nama ostalo i razgranalo se, stajem svojim imenom i prezimenom između jednih i drugih, i tražim od svog naroda zreliju reč.