Bez kamenja na sistem

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Postoje slučajevi kada nas, u moru gluposti i prljavštine, prijatno iznenadi i neka vest o pojedincima koji su preuzeli inicijativu kako bi svoje (a zapravo naše) okruženje popravili ili makar bar privremeno počistili. Samoorganizovani, okupljeni oko ideje i principa, voljni da svima dokažu da je moguće živeti drugačije, ti ljudi nade i primera se odlučuju na delovanje jer im je dojadilo čekanje na reakciju i odgovor države.

Ne bih da ovo odvede na sporedni kolosek problema, na kritiku zaposlenih u preduzećima i ustanovama koje postoje da bi rešavale, recimo komunalne probleme, jer je čest slučaj da ljudi tamo rade i preko svojih realnih mogućnosti ali da su rezultati slabi ili gotovo nevidljivi. Ali zato hoću da još jednom kritikujem nakaradni sistem koji je postavljen tako da uništi gotovo svaku svoju realnu obavezu koju građani skupo plaćaju, ili da obesmisli inicijative poput ovih, gde pojedinci pokušavaju da zajednički životni prostor oplemene ili unaprede.

Ruku na srce, desio se proletos i istorijski događaj kada je JKP Medijana ispratila aktiviste i pridružila se čišćenju deponija. Ali je i taj izuzetak samo potvrdio pravilo da se svaki smisleni napor uporno obesmišljava kada se recimo, kao što je sada slučaj, nađe neki pametnjaković koji da naredbu da se uklone kante za smeće po čitavom gradu dok se čeka da nekakva radna grupa osmisli novi dizajn i sprovede nabavku?!

Momci koji su pre par dana čistili Nišavu u centru grada, ekipa koja je takođe pre par meseci čistila obale, udruženje građana u Brzom Brodu koje neumorno i već duži vremenski period čini sve da to naselje postane jedno od najuređenijih u gradu… Sve su to aktuelni heroji ovog grada. I njihov primer bi morao biti medijski još vidljiviji. Trebalo bi im dati prostora i u školama gde bi na jedino ispravan način, dakle ličnim primerom i inicijativom, mogli da posvedoče budućim naraštajima šta su prave vrednosti života u uređenim zajednicama. Treba takve ljude učiniti prepoznatljivim i dati im adekvatan društveni tretman a prestati sa forsiranjem onih političara koji očigledno loše upravljaju novcem građana, poput ove nesrećne i preskupe rekonstrukcije gradskog trga ili svojevremeno faraonskog projekta nišavskog keja, započetog pre toliko decenija i nikada završenog.

Bude mi nadu i daju snagu ti pojedinačni podvizi onih koji se nisu predali i utopili u sivilo ovakvog sistema. Ali iskoristiću zato ovaj prostor da ponovo i ponovo ukažem da to nažalost nije i neće biti rešenje problema našeg društva. Rešenje je u pozitivnom sistemu, personalizovanoj odgovornosti i upornom radu na obezbeđivanju minimuma zajedničkog interesa. I za to su, realnost potvrđuje svakodnevno, odgovorni pre svega političari, ti inžinjeri ljudskog društva. I ovi u zemlji Srbiji, verovali ili ne, nisu pojedinačno ni gori ni bolji od ostalih političara u svetu. Svaki će se ponašati prema ličnim moralnim načelima, svaki će praviti sopstvene životne i političke izbore dok su oni mogući i svaki će probati da funkcioniše “unutar sistema“ dokle god ne naiđe na njegove barijere i prepreke. I tu konačno nastaju razlike. Razlikuju se dakle sistemske “kočnice i balansi“ i spremnost naroda da ih očuva i kontroliše na neki način, sa željom da taj društveni sistem što bolje funkcioniše i obezbeđuje poredak i stabilnost.

Dakle, lepo je povremeno dati lični primer, prodrmati našu sistemsku kastu (ako je to ikako više moguće) ukazivanjem na problem i davanjem smernica da su neke stvari potrebne i ostvarive, ali je ključna stvar politički uticati na funkcionalnost sistema, menjati ga na bolje i unapređivati. Smatram da je to ključno pitanje današnjih generacija u Srbiji jer je očigledno da je glavni motiv odlaska sve većeg broja ljudi, dakle postepenog nestanka nacije, upravo besperspektivnost i nestabilnost, tj. odsustvo osećaja da je ovde moguće živeti u uređenom društvu u kome će konačno i oni “gore“ snositi ličnu odgovornost. A ne vladavina večitog anti-sistema sa maksimom “privilegije – moje, odgovornost – naša“.

Moja lična društvena borba, dakle i nekakav politički manifest, jeste upravo borba za povratak suvereniteta narodu i njegovo što veće uključivanje u proces donošenja političkih odluka. I to ovo i ovakvo društvo neće moći da sprovede “odozgo-nadole“, dakle putem centralizacije ili odlukom nekakvog velikog i nepogrešivog vođe. Jedini način je da ljudi deluju lokalno (dok promišljaju globalno) pokušavajući da prvenstveno utiču na društvene, političke, privredne i druge procese u svojoj sredini, pa tek onda šire. Dakle “odozdo“, da bi ih čuli i uvažili oni “gore“. Jedini način, bar u zemlji Srbiji.

U tom smislu je Niš možda i mesto idealne veličine, kulturnog i svakog drugog potencijala. I verujte, ima nas sasvim dovoljno da možemo mudrim odlukama i upornim radom pravilno kombinovati tuđa iskustva sa sopstvenim specifičnostima. Sistem neposredne demokratije jednog švajcarskog kantona i predstavnički model gde bi znali imenom i prezimenom ko su ljudi koji nas politički predstavljaju u lokalnim skupštinama. Koji bi morali sve bitne odluke dati na potvrdu kroz lokalne referendume. Koji bi, da bi se na njima valjano odlučivalo, morali proći ozbiljne javne i stručne rasprave. O kojima bi slobodni lokalni mediji mogli kvalitetno i iz više uglova obaveštavati i u njih uključivati građane. Mnogo je preduslova potrebno naravno, i pitanje kontrole i samo sprovođenje takvog modela odlučivanja, ali gde postoji vizija i dobra volja onih kojima je zaista bitno gde i kako žive, koji istinski žele taj tako potreban nam sporazum o minimumu zajedničkog interesa – sve je moguće i ostvarivo.

Ono što vidim i šta trpim kao i većina nas, jeste da je proces odumiranja ovako krivo nasađene države odavno ušao u svoje metastaze i da negovanjem kulta ličnosti, fabrikovanjem potemkinovih sela, lažnih vesti, atmosfere mržnje i podele društva nećemo napredovati, već da nam preti ponovo jedna nacionalna katastrofa sukoba i stradanja. Ova pesimistična predviđanja je naravno moguće prevazići i to pre svega u lokalnim okvirima. Samo treba ljudima koji su spremni da o sopstvenom trošku, nelicemerno i bez pompe počiste i urede svoje životno okruženje, dozvoliti prisustvo i u lokalnim predstavničkim telima. Prepoznati ih, kandidovati i podržati. Ne dozvoliti potom ikome od političara, koje plaćamo svojim novcem, da nas prevari više od jednog puta. Samoreklameri i kafanski biznismeni, dominantni današnji modeli, u takvom će se okruženju i takvom društvu teško snaći. Napraviće mesta ili odstupiti. A možda se i sami promene kada razumeju da ovaj grad nije protočni bojler burazerskih kombinacija i odskočna daska njihovih prevelikih be-građanskih ambicija. Treba verovati i u takva čuda. Ali i menjati što pre ovaj bolesni sistem. Bez bacanja kamenja i kroz institucije. Ako je ikako moguće. Mudro, dosledno i uporno. Stvaralački i sa svešću da treba nešto valjano i iza sebe ostaviti. Ili, nažalost, neće biti dobro nikome.