Ćutanje je blato

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Već nekoliko meseci sprovodim, onako lično i nenaučno, jedan društveni eksperiment. Reč je o novoj uzrečici koju sam u početku iz zabave počeo da koristim u različitim okolnostima čisto da bih video reakcije prisutnih. One su me opet dovele do određenih, malo ozbiljnijih zaključaka za koje smatram da ih treba podeliti i na ovom mestu.

Umesto one tradicionalne „Hvala Bogu“, počeo sam da koristim jednu svežu, aktuelnu i za naše prilike potpuno adekvatnu uzrečicu „Hvala Vučiću!“ Nadam se da mi Bog to neće zameriti jer već zna da je sve to našeg nauka radi. Ne verujem ni da će premijeru da smeta, čak sam i uveren da negde i sam priželjkuje ovakav razvoj događaja u novijoj nacionalnoj kulturi.

A čemu ovo? Za razliku od nekih koji vole i žive zaborav, ja više cenim pamćenje i što bi se reklo, naravoučenija. Setimo se zato kako je naš aktuelni premijer (a možda i predsednik, uprkos sebi i svojoj tvrdo datoj reči) svojevremeno uz pomoć svojih inostranih „prijatelja“ i medijske mašinerije uleteo u javni prostor i onda ga tehnokratski i demagoški gotovo savršeno, ali opet samo brutalno, zauzeo. Kako je pravljen i kako se i dalje održava mit o njemu kao biću koje sve ume, sve zna, sve stiže, sve rešava… E pa, ako je takva stvar i ako već hteli ne hteli, živimo tu realnost od koje nas mentalno (ne i duševno) zdravim čini jedino ironija i apsurd, onda je i više nego lekovito ovako postavljati stvari ne bi li nekako, i kao ljudi i kao narod, što pre ponovo došli do jedino spasavajućeg saznanja i zaključka da čovek, ma koji i ma kakav bio, ne pušta kišu, gromove i tome slično i ne čini društvo stabilnim ili bezbednim. Veoma je važno da se toga uporno podsećamo jer smo skloni kolektivnim veličanjima ličnosti i brzo i tragično zaboravljamo koliko nas je to uvek skupo koštalo. Poredak/sistem, a ne ličnost/čovek čuvaju društvo i njegove vrednosti. A toga, naravno, hronično nemamo.

Navešću zato par situacija u kojima sam upotrebio ovu ironičnu novo-uzrečicu, a vi i sami možete zamisliti reakcije ljudi u nekim drugim prilikama kako bi, u nekom opštem interesu, zajedno došli i do određenih zaključaka.

Situacija 1

Sa dvoje nepoznatih ljudi sam u liftu u velikoj stambenoj zgradi. Jedan je mladić, verovatno student koji tu živi, a druga je penzionerka za koju mislim da je takođe došla nekom u posetu. Na pitanje mladića da li lift sada radi i na potonju zajedničku konstataciju da je isti proradio, ja onako lakonski ali sa dovoljnim samoubeđenjem kažem:

E pa, hvala Vučiću!

Onda se okrećem ka gospođi penzionerki i poverljivim glasom dodajem:

– Verovatno je neko iz zgrade poslao mejl gradonačelniku, odakle je automatski prosleđen i našem premijeru koji je odmah odreagovao da se problem reši.

Šta mislite, kakve su reakcije? Bakica slatko trepće dok prerađuje informaciju i odvagavši koliko je ista moguća počinje da se smeje. To me iskreno raduje. Ali mladić zato pravi gadljiv izraz lica i uporno buši pogledom neki od brojeva na komandnoj tabli lifta. Da li je ovaj mladi čovek možda toliko iznad situacije ili mu je muka više čak i od zezanja na naš sopstveni račun jer je već predugo skoncentrisan na paljbu u neku tamo Kanadu? A možda je i pošteni stranački aktivista koji čeka zaposlenje u nekoj gradskoj upravi? Kako god, rezultat ovog laganog društvenog opita je jedan zaverenički i jedan prezriv osmejak. I, naravno, ćutnja.

Situacija 2

Republički fond zdravstvenog osiguranja – Filijala u Nišu. Ogromna gužva zbog promene zdravstvenih knjižica za zdravstvene kartice. Aparat koji bi trebalo da izdaje redne brojeve korisnicima usluga je u kvaru već više od godinu dana. Još se čeka tender da bi neka tamo odgovarajuća firma iz Beograda mogla da zameni njega u Nišu i recimo onaj u Kikindi uz još pet štampača, dvadesetak monitora, trideset kanti za đubre i pet hiljada spajalica u ostatku Srbije. Karikiram naravno, ali tako uglavnom stoje stvari sa tenderima u državi Srbiji. Setite se samo kako je pravedni Vulin, omiljeni svetitelj srpske levice a desnica našeg svemoćnog premijera, birao firme od kojih je trebalo da filijale Fonda PIO nabavljaju opremu.

Kako god, neko se dosetio da štampa te brojeve i da ih ručno deli nama korisnicima. Pošto se isti ne očitavaju javno na tabli ispred, ljudi su prinuđeni da prave straže i kontrolišu one koji ulaze unutra da li imaju zaista taj broj ili ulaze onako, po našim omiljenim standardima „preko veze“. Svi znamo do koliko neprijatnih situacija nas to redovno dovodi.

U tom ambijentu i takvoj zategnutoj atmosferi, glasom korisnog idiota sam nabacio sledeće:

E pa, hvala Vučiću što ih je bar ovako organizovao dok ne naredi da nam se popravi aparat!

Možete već pretpostaviti odgovor naših ljudi u redu za čekanje. Par glasnih ali neartikulisanih uzvika, nekoliko kiselih osmeha i jedna duhovita doskočica u stilu „Jebo te Vučić i taj ko te tebe tako organizovao!“ A onda je opet sve prekrio težak pokrov ćutanja.

Situacija 3

Odlazeći sa kase jednog od naših velelepnih hipermarketa, starijem gospodinu ispada novčanik. Izgleda da slabije čuje i moram da ga sustignem da bih mu ga vratio. Čovek mi se ljubazno zahvaljuje, a ja mu uz osmeh gojaznog vođe izviđača kažem:

A, nemojte meni gospodine, zahvalite Vučiću. Da nemamo pred sobom svakodnevno takav primer vrline i poštenja, takve požrtvovanosti, i ovo društvo a i mi kao ljudi bismo načisto propali…

Na ovo laprdanje sam dobio samo jedan dugačak i ispitujući pogled i nijednu reč više. Zbog ćutanja tog čoveka najviše i pišem ovo. Satira je kod nas očigledno negde prevazišla svoj smisao i možda pomogla u tome da mi jedni drugima jednostavno više ne verujemo.

Da ne nabrajam dalje primere. Nema za to mesta, a ni potrebe. Treba pažnju posvetiti tom upadljivom ćutanju. Odgonetnuti njegove uzroke, suštinu i poruku.

Da li je to ćutnja onog tipa „mi smo iznad trenutne situacije“ ili možda „gledamo samo svoja posla“, ili je ona koja poručuje „imamo i drugih, većih problema“?

Sve manje verujem da je to ono ćutanje od kakvog je svojevremeno zazirao i veliki knjaz Miloš. Takvo je vreme i takvi smo ljudi. Možda bi i Miloševi Srbi podilkanili od modernog hleba i toliko igara pa ni ta čuvena tadašnja ćutnja danas ne bi imala takav, po vlast preteći naboj? Možda bi i njih skuvali ko žabe, da ne primete?!

U današnjem svetu je i vrhunska umetnost svedena na nivo ekscesa, povremenih šokantnih „instalacija“ koje bi trebalo da prodrmaju udebljalu svest prezasićenih potrošača. Koliko je tek onda teško motivisati nas obične ljude na realnu i konkretnu zajedničku akciju, na jedinstvo, pored toliko virtuelnih mogućnosti za naša povremena pražnjenja od besa ili društvena povezivanja? U digitalnom dobu gde svi toliko pričamo i komuniciramo kao individue pomoću raznoraznih skalamerija, nekako postaje sve prirodnije i lagodnije da jednostavno zaćutimo kada se nađemo negde zajedno i uživo. Pa zar takvo društvo, u kome zajedničko ćutanje polako postaje opšte prihvaćeni jezik kada treba govoriti glasno o pitanjima zajednice, zar takvo društvo onda zalužuje neke bolje bogove od ovih malih moćnika koje trenutno slavimo?!

Postoji ćutanje za koje kažu da vredi kao zlato. Ovo to sigurno nije.