Deca raskršća

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Raskršća sa semaforima su u velikim gradovima idealno mesto za pružanje određenih usluga vozačima koji čekaju u redu.

Imao sam prilike da viđam dovitljive akrobate ili klovnove koji bi za recimo četrdesetak sekundi, koliko traje crveno svetlo, prikazivali nimalo jednostavne i vrlo zanimljive predstave i još bi za to vreme uspevali da obiđu i po nekoliko vozila u redu i dobiju nagradu za svoje umeće.

Kod nas su ipak najprisutniji tzv. perači šajbni. Poslednjih godina su nas navikli da ih očekujemo pored određenih gradskih raskrsnica, a i među sobom su se podelili tako da svako drži neki svoj semafor. Jedan od najistrajnijih i najveštijih u tom poslu je naš sugrađanin Toma, čovek oštećenog sluha i govora, ali vrednih ruku i širokog osmeha.

Često vam neće ni naplatiti svoju uslugu jer, poput svakog umešnog zanatlije, zna da mu idućeg puta nećete ostati dužni. Toma je po meni oličenje nenametljivog i pristojnog radnika u veoma zahtevnim uslovima koji se marljivo bori za svoje mesto pod suncem i pritom ne ugrožava nikoga. Dobro, možda fiskalni aparat, ali to je kod nas odavno normalna pojava. Država je, štiteći svoje priviligije, nametnula nepravednu borbu svom sopstvenom stanovništvu koje je tokom famozne “tranzicije“ većinom postalo socijalno ugrožena kategorija. I ljudi ovako, na realno pošten način, samo pokušavaju da nekako prežive tu eru koja je, dokazalo se – gotovo izvesno večna.

Skrenuo bih pažnju ipak na ono što me ovde više uznemirava i brine od tzv. sive ekonomije. To je prisustvo velikog broja dece koja bez očiglednog roditeljskog staranja svoje detinjstvo provode po raskrsnicama. Neobazrivo, ponekad i bahato, oni naleću na kola nudeći svoje usluge pranja stakala, a potom, ukoliko budu odbijeni, obavezno traže novac. Često ih pitam da li moram da im “dam neki dinar“, jer ako moram – onda to postaje klasično reketiranje koje neretko kod onih prinuđenih sa pravom izaziva revolt.

Prihvatam našu odgovornost da smo često i sami bahati i da ih grubo udaljavamo od sebe što zbog neke svoje lične nervoze, a što zbog nezadovoljstva koje izazivaju ovakve društvene okolnosti u kojima te deca, uglavnom romske nacionalnosti, prosto saleću na ulici. U tom smislu se trudim da ih bar svojim gestovima dodatno ne frustriram nanoseći njihovim ranjivim dečijim srcima povrede u vidu pukog prezira, stvarajući im tako samo osećaj jedne opšte odbačenosti. Često ih pohvalim da je lepo što poštenim radom pokušavaju da zarade umesto da se skitaju i bave krađom jer tako samo mogu da završe u zatvoru, posle koga im ceo život nepovratno ide u nekom lošem pravcu.

Vama možda smešno je, ali nezavisno od toga što sam školuvao, ja zaista verujem u pedagošku obavezu svih nas prema mlađima i u ličnu odgovornost prema društvu kojim smo često nezadovoljni. Nažalost, sve manje verujem u institucije koje su ili realno sputane objektivnim okolnostima (i materijalnim i kadrovskim) ili žalosno devastirane i razgrađene tokom proteklih decenija.

Škola recimo više nije i vaspitna, već samo obrazovna ustanova. Ne postoji pravno-sankcioni osnov pedagoške obaveze prosvetnih radnika u vaspitavanju “tuđe“ dece. Sve se svodi na puku improvizaciju, dobru volju i njihovu ličnu sposobnost i umeće da u uskom dozvoljenom okviru probaju da pozitivno utiču na našu decu. Zaista se divim takvim ljudima i ovim skromnim putem im se iskreno zahvaljujem na svemu što čine u korist budućih generacija u ovo doba gde je mudrost oglašena za ludost.

Slična situacija je i sa ostalim institucijama, recimo centrima za socijalni rad. Probajte da ove mališane sa slike prijavite niškom centru “Sveti Sava“ koji bi trebalo da im pruži odgovorajuću zaštitu zbog neadekvatnog rada na ulici u nebezbednom okruženju. Dočekaće vas more jalovih procedura, krštenje ili odmahivanje ruku, nemoćni pogledi “ka gore“ – verovatno ka kancelariji uprave na spratu ili ka ontološkom centru svih centara – magičnom Beogradu.

Politička korektnost, i ona navodna i ona suštinska (nažalost, kod nas u narednih 167 godina neprimenjiva) je takođe brana koja više akumulira opšte nezadovoljstvo nego što artikuliše negativne društvene procese.

Bojim se da će naši zakonodavci pre obratiti pažnju na ovakve pojave kroz regulisanje tzv. rada na crno, nego što će suštinski preuzeti obavezu da kroz određenu državnu strategiju i programe počnu sa rešavanjem “uličnog školstva“ romske manjine i ostalih socijalno ugroženih grupa. Nevladin sektor je tu manje – više nemoćan i od njega treba očekivati odgovornost samo srazmernu preuzetim grantovima. Tu bi već država mogla da pokaže svoju “moć“ i adekvatnom poreskom politikom preispita aktivnosti i njihovu svrsishodnost. I tu skepsa ponovo pobeđuje.

Šta preostaje prostom puku, u konkretnom slučaju nama, Nišlijama?

Po meni – jedino povećanje i solidarnosti i odgovornosti. Solidarnosti u smislu pedagoškog pristupa svakog pojedinca maloletnicima koji zarađuju (uglavnom za druge) na ulici (radom, prošnjom i kriminalom). A odgovornosti u smislu povećanog pritiska i medija i udruženja građana na sve institucije da obavljaju svoje poslove u zadatim zakonskim okvirima. Neophodno je da svi skupa nekako prinudimo državu da konačno krene u realizovanje bar jedne od proklamovonih strategija za rešavanje ovakvih problema koje su političari – sada državni funkcioneri, slavodobitno najavljivali u svojim mnogobrojnim predizbornim kampanjama.

Možda i nije neko rešenje, ali vredi pokušati. U suprotnom, vrlo lako će nam svakodnevica postati scene koje smo viđali na video klipovima tokom protekle Olimpijade, gde klinci iz favela na ulicama Rija bukvalno terorišu turiste otimajući im telefone, tašne ili nakit. To se već povremeno dešava i kod nas i nije u pitanju nikakva drugorazredna fantastika koja treba da “dodatno destabilizuje društvo“ koje, eto samo što nije, postalo potpuno “otvoreno i evropsko“.

Ukoliko ne želimo da ulice i raskršća Niša postanu poput onih u Bogoti, gde vozači uvek drže stakla zatvorenim jer u suprotnom rizikuju da zbog dečijih bandi ostanu bez sata na ruci koju bi normalno izbacili kroz prozor, moramo preuzeti odgovornost i postati ozbiljno i suštinski odgovorno društvo.

U suprotnom, prete nam samoorganizovane ulične grupe za rešavanje socijalnih i “rasnih“ problema, rast tenzija i opšte nesigurnosti. To se, nažalost, idealno uklapa u već nametnutu matricu koja treba da našu pažnju skrene sa realnih zdravstvenih problema države i obolele političke “elite“ na one koji se tiču suprotstavljenih društvenih grupacija i svega ostalog “već viđenog“ na Balkanu. U obavezi smo da kao generacija sada zrelih ljudi, nekada i sami deca balkanskog raskršća, damo ovoga puta naš ispravan odgovor.