Doktrina šoka

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Sve se ubrzalo. Teme, koje su se nekada raspoređivale na nedeljne utiske, sada se nameću na dnevnom nivou ili, još gore, u razmacima od nekoliko časova. I pošto je „utisaka puna glava“, ista od istih svakodnevno „puca“, čineći tako da i naši životi polako ali neminovno proklizavaju i posustaju.

U tom, nametnutom nam „ludilu“, naravno da ima sistema. Doktrina šoka, svojevremeno opisana od strane Naomi Klajn, postala je dominantni politički rezon brojnih svetskih ovisnika o moći, koji je ili redovno konsultuju ili zadovoljni, samouko dopisuju neka njena nova poglavlja. Prepoznaćete ih sigurno, i „preko bare“ i ovde, u bari.

Prevedeno na srpski, vreme današnje – sva dešavanja koja naši ljudi prate preko dominantno-unisonih, nacionalnih medija su koordinisana tako da kod ljudi izazivaju stanja toplo-hladno, čiji efekti, poznato je kako i na čelik deluju. Red kataklizmičnih najava (rat, ekonomska kriza, vremenske neprilike, svejedno) pa red lake note i vulgarne zabave – da se ljudi malo opuste, ali ne i zaborave, jer bi nakon toga ubrzo mogli početi samostalno i da misle, oslobođeni mnogobrojnih „utisaka“ sa medija. Zato je tu jedan i nepogrešivi vođa (čedo srpskog antisistema i naš veliki šok doktor), izuzetno raspoložen i pripremljen za to da narod rasvesti i zanesvesti, umiri i trgne, povede i zavede, zavisno naravno od vere naroda i njegovoj sklonosti za posezanjem ka takvim „kolektivnim opijatima“.

Dakle takva, domaća Šok torta se pravi upravo po po receptu čije nam je tajnovite sastojke na svoj način, letos genijalno razotkrio, naš kolega kolumnista, uvaženi profesor Pecarski. Čuvajmo taj recept i iščitavajmo povremeno. Trebaće nam za budući serum.

Takođe, i naši lokalni šok doktorandi, prirodno talentovani za pravljenje niških šok kolača od blata i smeća koje nam redovno zapinje za noge dok šetamo gradom, veoma uspešno asistiraju u sprovođenju pomenute doktrine. Toliko je događaja u javnom životu ovog grada koje bi mogli i morali prokomentarisati, razmotriti ih i izvući određene pouke, ali i tu se očigledan manjak kvaliteta neminovno nadoknađuje ogromnim viškom kvantiteta. Nedostatak pravih sastojaka se obesmišljava i prikazuje nepotrebnim, konstantnim potenciranjem izrazitog viška onih štetnih, koje imamo u izobilju u domaćoj političkoj ponudi.

Mesta gde bi građane Niša trebalo informisati kao i edukovati, postale su oaze ovog grada u pustinji. Lokalne televizije, vlasništvo dve novoplemićke porodice našeg sirotinjskog carstva, više nisu prostor za takve teme i razgovore. Elektronski mediji, još samo par svetova slobode, koje uporno opsedaju legije velikog imperatora, još uvek pružaju neku nadu da naš grad u pustinji valjda neće postati i pustinja u srcu.

Ljudi na obali, ljudi na trotoaru, uglavnom gledaju nemo ili odlaze. Oni što ostaju, da bi opstali, prirodno reaguju na uticaje srpske doktrine šoka. Ustanove vlasti se zato moraju izjednačiti sa ustanovama (ne)kulture, pa tako dešavanja u skupštini danas ozbiljan čovek posmatra i doživljava kao repertoar iz pozorišta. Ili stanje u zdravstvenim ustanovama i školama taj isti čovek, čovek koji zapravo želi samo da živi u jednom normalnom poretku, sebi podsvesno mora da predstavlja kao deo nezaobilazne pijačne atmosfere, tok večitog pokazatelja života i živosti jednog naroda.

Doktrina šoka je učinila svoje i kao da smo potpuno sigurni u to, da nas gotovo ništa više ne može izbaciti iz „takta“ na koji smo odavno oguglali (još pre gugla) a koji svoj ubitačni tehnokratski ritam duguje moćnom zvuku čekića i nakovnja, mesta gde se kao jedina ideja vodilja neminovno pokazuje ona, koja nam pomaže da preživimo i sledeći udarac sistema. Prvi, petnaesti u mesecu, kraj. Prvi, petnaesti – kraj. To je taj ritam.

Na našu nesreću, smisao konstruktivne kritike sve više izostaje jer nedostaje i njen elementarni preduslov – ideja zajednice, koju čine ljudi koji dele prostor svojih života i svog rada. Razdrobljeno društvo, koje je upornim nastojanjima svih pređašnjih arhitekata haosa, konačno postalo savana sa međusobno suprotstavljenim čoporima, gotovo da više nema ni mrvicu prostora čak ni za ideju, a kamoli načelo zajedničkog i jedinstvenog Mi, već pruža utočište jedino logici sukoba, večitoj antitezi „oni ili mi“.

Ali kao što je smrt za neke samo ponovno rađanje, tako ima nade i za nas „neverujuće“ u apsolutnu izvesnost uspeha doktrine šoka. Iako se njome rukovode i na nama obučavaju, kojekakvi svetski i domaći šegrti nekih velikih meštara, i ona je samo ljudska doktrina, nesavršena i stoga privremena. Urušiće se i ostaviti prostor za neke druge doktrine, šegrte ili majstore. Na nama je da se u međuvremenu potrudimo da se dotle potpuno ne raspadnemo kao društvo, kao narod. Moramo očuvati bar neke zajedničke ideje i principe, da bi iste preneli onima oko kojih se svi slažemo da su nam nešto najbitnije u životu. Eto, neka taj minimum zajedničkog interesa, budućnost naše dece, bude spona našeg budućeg pomirenja, i kao ljudi i kao naroda. I te linije sukoba i podela koje (do)sadašnji doktori šoka uporno preko nas iscrtavaju, moramo što pre obrisati.

A da bi do tih linija nekako stigli, podeliću sa vama, po meni najveći utisak ove nedelje, koji je ipak isprednjačio iako je imao ozbiljnu konkurenciju.

„Veliki dan“ za Srbiju, otvaranje lanca prodavnica poznatog nemačkog koncerna. Pored gomile neznavenog naroda koji željno iščekuje to odavno najavljeno (ekonomsko) čudo, tu je naravno i obećani mesija, ekonomski čudotvorac, nažalost samo na jednom mestu u isto vreme. Slike i snimci naprosto preplavljuju društvene mreže i medije. Obrazac narodnog ponašanja, otprilike isti kao i „u svetu“ kada je neki tamo Black Friday. Ljudi tamo međusobno gaze jedni druge zbog „jeftine“ tehnike, a kod nas, lidere ekonomskih reformi u regionu, zbog smrznute piletine. Ponovo taj odnos kvaliteta i kvantiteta a zapravo siromaštva i bede, svetla na kraju tunela i potpune tame, nade i večitog očajanja.

Kažu da granicu između našeg siromaštva i bede jasno ocrtavaju ponos, stid i bahatost. Na ovom tužnom snimku se jasno vidi da prve dve osobine nedostaju a da treće opet ima u izobilju.

Još da razlučimo koje su nam, i koliko u životu potrebne.

Smelo smem da pretpostavim da bi tek to bio pravi početak reformi ili preobražaja našeg društva. Sve ostalo predstavljaće samo razorni nastavak sveprisutne doktrine šoka.