Ispod zemlje, šuta i đubreta

Pre godinu dana sam za „Južne vesti“ pisao o procesu neprekidnog propadanja antičkih spomenika u Nišu. Mislite da se nešto promenilo?

Prošla su još četiri godišnja doba, kiše, mrazevi, novi nanosi đubreta koje redovno ostavljamo svuda iza sebe. Možda je za neke dovoljna “promena“ to što se arheološko nalazište prekrije geo-platnom čime ste, po tvrdnji odgovornih u niškom Zavodu za zaštitu spomenika, nekropole u krugu Benetona sasvim dovoljno zaštitili. Ili je za nas konačno rešenje ipak ona napredna ideja po kojoj se preko tog magičnog geo-platna posipa asfalt posle koga nam je sve ravno na putu za “spasonosnu“ EUniju?!

Dobro, nije baš ni da se ništa nije uradilo. Na Medijani se privršavaju konzervatorski radovi na podnim mozaicima i to bi trebalo, kako najavljuju, da bude dostupno javnosti ove godine. To što smo promašili 2013. i što najavljivanih desetine hiljada turista nije ni bilo (možda i bolje, jer da jeste, ne bi imali šta da vide), to “naravno“ više nije tema.

Ali to što se suštinski nije ništa promenilo u našem odnosu prema kulturnom nasleđu, to ostaje vangeneracijski problem i nažalost, ne vidim čak ni naznaku da će se makar i jedna institucija time ozbiljno pozabaviti.

Reći će mnogi, dosta bre sa tom kulturom, kakva kultura, ništa živo ne radi, ništa se ne proizvodi, svi živi pobegoše odavde, doći će nam emigranti, milion problema imamo, a vi bi samo o nekoj kulturi! Da se ponavljam opet i da pišem kako je kultura preduslov organizovanog društva, ne ide. Mogao bih samo da obavestim one koji ne znaju, a da sve one koji znaju ponovo nateram na razmišljanje, da je Čerčil, i pored mnogobrojnih kritika i protivljenja, istrajao u nameri da se iz budžeta Ujedinjenog Kraljevstva i tokom rata ne smanjuju davanja za kulturu, tvrdoglavo ponavljajući: “A zbog čega onda ratujemo, gospodo, i šta zapravo branimo?!“

Znam da je i vama premijer ogadio citiranje poznatih istorijskih ličnosti, ali ovo nema veze sa njim već sa nama. Kada bi se bar u ovakvim stvarima “pravili Englezi“… Ma šta Englezi, Turci bre! Jok more.

Doduše, džepovi otpora niškom istorijskom nemaru postoje. Jedan od njih je i višemesečna Fejsbuk kampanja nekoliko entuzijasta koji žele da se ukloni tzv. Cvetna pijaca (takozvana, jer je na njoj cveća najmanje), kako bi se javnosti učinio dostupnim najlepši prilaz Tvrđavi, onaj kroz čuvenu “Beograd kapiju“.

Inače, ugovor o zakupu koji je zaključila JP “Tržnica“, samo jedan od nekoliko lokalnih titulara koji upravljaju Niškom tvrđavom, ističe tek 2021.godine. I ako preduzeće “Nišprojekt“ kao druga ugovorna strana više ne postoji, i ako je pre neku godinu proklamovana Strategija obnove i zaštite Niške tvrđave, ništa se ne preduzima, navodno zbog brige o socijalnom statusu zakupaca tezgi. Kao da oni već nisu socijalno ugroženi i da nemaju skoro nikakav promet zbog isto takve socijalne ugroženosti potencijalnih mušterija. Kao da ceo grad nije odavno socijalni slučaj?!

Ali to ne znači da bisere treba držati u blatu umesto da se obrišu i stave na pravo mesto, u odgovarajući izlog za čije bi se i gledanje plaćala adekvatna cena, a ispred koga se ne bi prodavale mekike i živina.

I nije problem samo u “Cvetnoj pijaci“. Ceo tvrđavski pijačni kompleks je apsolutno ruglo koje vrlo neprijatno dočekuje sve one koji siđu sa autobusa, terajući ih da se odmah zapitaju da li su vremeplovom možda stigli u tursku palanku ili ipak u tu čuvenu južnu prestonicu sirotinjskog carstva? Znam da nisam usamljen kada kažem da bi celu pijacu i sav taj prateći duh kasabe trebalo izmestiti negde drugde, eto recimo na Medoševački put, gde bi sve to moglo da na miru sačeka onaj dan (evo još malo, samo što nije) kada će nas naš vožd sa svojom ordijom dovesti u red i kada će nam standard biti čak 256 puta veći od pakistanskog.

A dok nam to političari iz Beograda ne reše, mogli bismo mi iz Niša za početak da bar malo povratimo izgubljeni ili izgradimo novi duh ovog grada, na koji ćemo sa pravom biti ponosni. Da bar možemo nešto da pokažemo onima koji dođu sa strane, a ne da im samo pričamo priče kako je to nekad bilo i šta se sve zapravo nalazi ispod gomila zemlje, šuta i đubreta. Jer, nisu svi odrasli na zamišljanju i nisu svi navikli da žive u večitoj improvizaciji.

Evo jednog primera, za čije je uređivanje potrebno samo malo dobre volje i osećaja. Na slici je jedino preostalo očuvano parče vizantijskog bedema koje se, zamislite, nalazi na privatnom parkingu „Niš ekspresa“, između glavne autobuske stanice i Osnovne škole „Vuk Karadžić“.

Da li baš mora ovako da izgleda, bez ijedne oznake, prilaza, zapušteno i ostavljeno da propada u potpunoj anonimnosti?

Koliko je još takvih lokaliteta, neistraženih ili manje poznatih u gradu i okolini koji čekaju na nas? A kada nam dođe neko sa strane i mi bismo da ga puni ponosa provedemo kroz grad, šta da mu pokažemo, a da već nije negde video (lepše, novije, uređenije)? Forum, Kalču, podzemni prolaz, bivši Merkator… ili Ćele-Kulu, Medijanu, antičke i druge srednjovekovne spomenike, Cerjansku i ostale pećine i prirodne lepote u našoj okolini?!

Treba samo malo odgrnuti zemlju, skloniti šut i počistiti đubre. I tu je. I još uvek naše.