Južna publika

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Već duže planiram da pišem o jednom potencijalnom problemu po naše društvo, pogotovo ovo na jugu Srbije, ali su me događaji izgleda pretekli. Možda je tako i bolje, a možda ja i paranoišem što ih tumačim kao problem, vreme će pokazati. U svakom slučaju povod postoji, kao i tema koja je više nego ozbiljna, pa stoga zahteva i našu pažnju i zajedničko promišljanje.

Gotovo svi bitniji mediji u Srbiji su izvestili o ozbiljnom incidentu koji se dogodio u Nišu na nedavno održanom predavanju američkog ambasadora. Povici sa balkona su zbog toga uspešno dostigli željeni obim konzumenata ove vesti, gde su se sigurno bolje primili negoli što su uspeli da penetriraju u savest samog ambasadora kome su bili i upućeni. Isti je slučaj i sa sadržajem bačenih letaka koji su trebali da ilustruju svu ozbiljnost izrečenih reči, uspevši pritom da naglase značaj upravo onih – neizrečenih.

Problem je dakle taj što su povici prihvaćeni onim svesnim delom mozga, dok se sadržaj letaka provukao ispod njegovog radara gde je potom i registrovan onim skrivenim, nesvesnim delom njegove aparature. I tu se krije glavni problem o kome želim da pišem.

Inače, onaj prvi deo incidenta, deo sa povicima i uvredama, po meni i nije baš neki “incident“. S obzirom na nedavnu istoriju gde se bremenitost odnosa naših i njihovih elita potom pretočila u otvoreni sukob u kome su stradali (i stradaju) samo narodi sa ovog prostora, reakcije ovog tipa se pre mogu posmatrati kao neki performans, zagrevanje za kasniji opušteniji razgovor naših diplomata uz neku zakusku, negoli kao ozbiljan incident koji će dodatno zakomplikovati odnose. Nema potrebe, naši odnosi više nisu komplikovani. Dobro se zna ko gde sedi za stolom. Ili stoji pored.

Zaista, nazivamo ozbiljnim incidentom nešto što je prošlo sa par povika i šakom bačenih letaka? Gde nam je nestao smisao za dramu? Nije tu bilo čak ni gađanja pokvarenim jajima ili trulim paradajzom, polivanja mastilom, kovertama sa virusom malih boginja u prahu ili nečim sličnim. Dakle ništa toliko naročito i ništa toliko posebno u odnosu na ono na šta su već navikli političari ili diplomate na Zapadu. Tamo je gotovo normalno da se pažnja javnosti skreće ovakvim ili neretko još i gorim sredstvima. To mu dođe kao stvar političkog folklora u zemljama sa “razvijenom demokratijom“ ili, da budem precizniji i tačniji, zemljama sa institucijama koje funkcionišu i kontrolišu pravila igre sa kojima su svi već upoznati.

I svi to dobro znaju da iskoriste, i oni koji čašćavaju i oni koje čašćavaju, naravno ako se stvari ne otrgnu kontroli pa dođe do tragičnih posledica. Zato su takve stvari gotovo uvek pod kontrolom ili se ponekad opet pažljivo “otrgnu kontroli“. U svakom slučaju, opasnosti po Sistem nema i isti nastavlja da funkcioniše u zadatim algoritimima koji uspešno iscrtavaju budućnost ove i ovakve civilizacije.

Ipak, biću iskren, nije mi baš ni prijatno kada se ovakve stvari dešavaju i kod nas. Kao i kod većine mojih sunarodnika, ona duboko usađena patrijahalna podloga često još uvek zna da me žigne ispod levog rebarnog luka u ovim situacijama, zbog čega obavezno osetim izvesnu dozu palanačkog osećaja srama zbog ovakvih postupaka pojedinih pripadnika naše domaćinske nacije, naročito ako se to dešava strancima koji su eto, došli kod nas u goste, u naš kraj. Jer naše je da ih poslužimo a ne polijemo pićem. Gre’ota je. Za piće mislim.

A opet, taj isti deo mene takođe vapi što se takve stvari češće ne događaju domaćim političarima, ljudima ove države, našim zaposlenim rukovodiocima na nedređeno. Da to postane deo političkog folklora koji bismo uvezli sa Zapada. Obavezni ritual koji bi sledio nakon neispunjenih predizbornih obećanja i bio zapravo uvod u dalje procedure državnih organa zbog eventualnih protivzakonitih delovanja.

Opet, fokus ovog pisanja nije sam čin ili razlog koji je doveo do spomenutog incidenta, sa ili bez navodnika. Nešto mnogo bitnije i opasnije se tu provuklo na šta su samo malobrojni obratili pažnju. Da ponovim, reč je dakle o sadržini letka koji je bačen tom prilikom i poruci koja je trenutno ostala u senci. Za koju verujem da će sigurno biti adekvatno osvetljena u budućim, sve brojnijim slučajevima.

Pogledajte taj letak dobro i razmislite, zar nije sve to tako jeftino zgurano i skarabudženo? Po sve nas ovde uvredljivo i zapravo veoma opasno?!

Nije?!

Ne znam, ali ja ovde vidim jedan od najgorih mogućih populističkih trikova koji se na svesnom i podsvesnom nivou bezobzirno poigravaju sa odavno sluđenim narodom. Rijaliti narodom na višedecenijskom rubu egzistencije. Duboko moralno i kulturno potonulom, na antidepresivima i psihostimulansima. Sajber čergarskom narodu koji bi samo da zapali odavde, bilo virtuelno ili realno. Narodu koji nestaje i koji odavno više nije svoj.

Na početku napisah da se već duže vremena spremam da pišem o ovome. Konkretno o predstojećim događajima koji će zadestiti naše društvo u režiji najgorih mogućih populista i demagoga, kojima ćemo nažalost biti opterećeni bar u sledećih dvadesetak godina. Za to vreme će pored nas ponovo prolaziti karavani na koje ćemo lajati, od čega ćemo se jedino ovajditi prašinom u grlu i očima.

Parole poput “Stop Beogradizaciji“ jesu opravdane ako su stvar promišljene strategije i opravdanih kontramera koje će se sistematski, kroz institucionalno i usaglašeno delovanje svih političkih predstavnika naroda ovog regiona, upućivati centralističkim strukturama u državnom aparatu. Znači jedan katalonski model koji će upornim, višegodišnjim pritiscima i delovanjima, rezultirati kompromisom i sistemskim rešenjima koji neće oslabiti – već ojačati institucije prenošenjem ovlašćenja tj. vlasti sa centrale na lokal. Naravno uz konstantnu podršku stanovništva i svest zašto je to u našem interesu i kako će se isti ostvariti.

Nažalost, sled događaja je potpuno suprotan. Ovu temu su, kao što vidimo, već prisvojile sumnjive organizacije i pojedinci (a biće ih samo više), koje će u najgorem maniru borbenih snopova privući rubne slojeve društva i upotrebiti ih isključivo kao destabilizujući faktor koji treba da doprinese daljim potresima u društvu i kompromitaciji svih ozbiljnih tema.

Iz jednog normalnog otpora proždirućem centralizmu, koji bukvalno gasi sve što se po receptu filozofiranja megapalanke nije već slilo u prestonički kazan i u njemu pretopilo, proisteći će još veća i malignija opasnost po naše društvo! Nju su kreatori ovog letka uspešno očitali i jasno je na njemu iscrtali.

U pitanju je budući dezintegrišući separatizam i jačanje razdirućih centripetalnih sila koje će, naravno, po starom dobrom receptu, biti date na izvršenje “legendarnim“ vođama navijačkih tribina, kompromitovanim – dakle ucenjenim političarima i ostalim mutnim tipovima različitih zvanja i profesija, koji će već znati kako da pokupe pažnju javnosti i usmere je u pogrešnom pravcu. Kao i ovoga puta.

Verovali ili ne – ali DA – Separatizam, nove podele i kandidovanje “Južne republike“ kao društvene teme je ovim činom svečano otvoreno i svi zainteresovani su dobrodošli da se uključe!! Super, imaće čime i unuci da nam se bave dok tamane i progone jedni druge.

Da ova mentalna oblanda bude slađa za današnjeg naprednog rijaliti Srbina, tu je i lik Vladimira Vladimiroviča, u polusvesti ovog sluđenog naroda odavno ikonografski oslikanog kao našeg ultimativnog staratelja. On će nas dakle, nakon što po običaju sami zeznemo stvari, u odsudnom trenutku zaštititi svojim moćnim raketnim štitom u eri nadolazećih svetskih nepogoda, koje će se (opet nekom pogubnom logikom) po nas ispostaviti da su spasonosne. Kao da nam nije dovoljno što već imamo jednog aktuelnog idola i trenutno najvećeg sina naših naroda i narodnosti, od čije brige i žrtvovanja za narod, uporno, evo gotovo deceniju već, sve za po dve godine pomeramo nadolazak tog katarzičnog obećanog nam vrhunca nakon kojeg nam sledi samo gola opuštencija.

Realizator ove zaista inspirišuće kampanje, Centar za ljudska prava i demokratiju Niš (navodnici zaista nisu potrebni jer je naziv već dovoljno puta unesrećivan) je tu naravno udenuo i borbu protiv diktature, cenzure i manipulacije. Znači svega ima i to napretek. Namerno kažem realizator jer jednostavno ne mogu da verujem da je ovaj CLAMP ujedno i idejni tvorac ovakve jedne kampanje.

Potrebno je uvek razmisliti kome su zapravo u interesu ovakve stvari? Možda bi nam mogle biti od pomoći i neke od izreka čuvenog kineskog mislioca, Sun Cua (544 – 496 B.C.), autora dela “Umeće ratovanja“, jednog od najstarijih vojnih priručnika na svetu.

Možda baš ova: “Nikada ne pokušavaj da pobediš silom tamo gde možeš pobediti obmanom.“

I za kraj, još malo promišljanja o istorijskim objektivnostima.

Japanci i Nemci imaju gotovo dvostruko više razloga da mrze SAD. Pored ljudskih žrtava i materijalnog sakaćenja, Amerikanci su im svojevremeno uništili (ali bukvalno!) imperije sa komplet mitologijama. To je znate ono što ipak drži i pokreće organizovna društva. Mitovi su trajniji i izdržljiviji od tehnike – Tεχνη. Oni zapravo stvaraju i upravljaju tehnikom, tehnikama. Oni pokreću društva. Od pamtiveka.

I kao što znamo, njihove mitove je pobedio jači i konstruktivniji mit – mit o Zapadnoj demokratiji. Pored svega lošeg što ih je zadesilo, i jedni i drugi su našli modus po kome su se ne samo brzo obnovili i ojačali, nego postali čak i ključni saveznici u geopolitičkom, privrednom, kulturnom i svakom drugom smislu. Verujte, tu nije bilo pitanje samo odluke Amerikanaca. Tu su odgovor dali i pokazali kako razmišljaju i kako rade i ti Nemci i ti Japanci. Glupi neki narodi.

Nažalost, mi smo kao narod u proteklom veku, svima – ne samo Amerima, pokazali za šta smo sposobni i kako možemo biti od koristi imperijalnim igračima. Nema potrebe posipati se pepelom zbog izuzetne sposobnosti naše sopstvene autodestrukcije ili nabrajati naše nacionalne vrline koje su očigledne ali koje eto, ne razumeju i ne cene ni naši susedi ni ostatak čovečanstva. Dovoljno je samo biti realan i sagledati posledice politike koje uporno vode naše elite. I treba realno konstatovati gde se nalazimo i kako smo tu dospeli. Potom postaviti pitanje. Ko tu zapravo greši, mi ili oni koji nas vode? Ili tu zapravo i nema neke razlike?

Ako dopuštamo da se toliko puta povodimo za svojim akutnim kolektivnim slabostima, ako ne shvatamo značaj sostvenih institucija već uporno dozvoljavamo trijumf negativne selekcije naših “mitskih“ vođa, njima zadatih tema i metoda realizacije – onda smo zaista konačno i iscrpli spisak nekih drugih krivaca za naš nezavidan položaj.

U ovom slučaju, konkretno, ukoliko prihvatimo poguban način rešavanja ozbiljnih tema koje opterećuju naše društvo, mi ćemo umesto da postanemo neka bogata i napredna “Južna republika“ – ostati samo uboga južna publika koja nemo posmatra loše i nemile događaje na lokalnoj sceni, onoj istoj na kojoj se svakodnevno reprizira i premijera naših života.