Kratki vodič kroz Nistopiju

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Distopija je zamišljeni svet gde su dovedene do maksimuma loše strane današnje civilizacije, tvrdi Vikipedija. Naš sugrađanin, umetnik Davorin Dinić, u svojim radovima stvorio je fantastičnu predstavu post-apokaliptičnog Niša i ponudio jednu novu kovanicu – Nistopia. Nažalost, ona se pokazala kao podesnija za opisivanje stanja u kome se grad zaista nalazi, negoli u nekoj, zamišljenoj budućnosti.

Baš zato, zamislite da ste turisti, došli u goste kod vama dragog prijatelja koji živi u Nistopiji. Vaš domaćin, želeći da vam se oduži za predivnih nedelju dana tokom kojih se nakratko podigao a potom još više spustio izašavši iz aviona na nekada svoj aerodrom, grozničavo smišlja turu zbog koje bi trebalo – on da oseti ponos, vi da osetite zadovoljstvo tom kratkom posetom.

On/Ona živi u Panteleju, recimo. Stari deo grada, bogate prošlosti. To ste i vi pročitali na netu. Nakon što vas je bukvalno oteo iz ruku nervoznih taksista na aeorodromu, ubacio u nakrivljeni bus, objašnjava vam ‘’gradsku’’ vezu između Cara Konstantina i Stefana Nemanje koji je baš tu, blizu njegove kuće dočekao velikog Fridriha Barbarosu. I dok Nemanja piše, Barbarosa tupo gleda… Oduševljeni, želite da vidite to mesto ali vaš domaćin kaže da nema baš šta da se vidi, ali da je tako zaista bilo, nesvesno se pritom hvatajući palcem i kažiprstom za oči.

Autobus skreće kod Nišave, domaćin vam priča o ranohrišćanskoj bazilici, evo je tu, evo je… Eee, prošli smo je… Vi gledate, vidite neko kamenje i đubre unutra, zbunjeni ste. Silazite iz busa na vaše insistiranje, da zagledate bolje. Tek vam tada ništa više nije jasno. Osvrćete se, gledate reku, neko đubre, i…

Vaš domaćin panično skače na vas da ne biste pali sa mosta, huh! Ovo zaista niste očekivali… Ali dobro je, avantura!

Da biste se smirili, odlazite na dobru klopu u obližnju skrivenu kafanicu. Vaš domaćin objašnjava da je tu, evo baš na uglu pored ove nekadašnje prodavnice.

Nakon dobrog i za vas preobilnog jela, namirisani današnjim menijem, napuštate prvu kafanu, tu jedinu preostalu instituciju srpskog društva, kako kaže vaš ljubazni i elokventni domaćin. Njegovu priču o ’’oronulom jedinstvu’’ baš i niste najbolje razumeli.

Nekih desetak metara dalje, ponovo ste u čudu stanjem fasada ovog grada. Zabrinuto pitate vašeg domaćina da li je rat bio zaista toliko težak pa se njegove posledice još uvek osećaju?

On/Ona lakonski odmahuje rukom bacivši pikavac (maske su pale odavno) i rezignirano tvrdi:

Rat ovde nikada nije ni prestao.

Kako nije?!, pitate dalje.

Lepo, odgovara vam, kao da je to dovoljno.

Mi smo još uvek u ratu. Sami sa sobom, završava.

Čini vam se da ste na trenutak shvatili. Promenili bi temu jer je postalo neprijatno. Evo prilike.

Priča vam o antici koja je tu, svuda oko vas. Ispod zemlje, đubreta i šuta – kaže. Psuje one koji navodno brinu o zaštiti spomenika kulture, naravno Vlast i svoje brojne komšije koje ništa o tome ne znaju, niti ih zanima.

Uskoro stižete kod vašeg domaćina. Ukućani vas dočekuju srdačno, trude se oko vas, ali zaista. Lepo vam je. Zaista. Zaboravljate ovo kroz šta se prošli. Njihova stvar, na kraju krajeva.

Sviđaju vam se nekako ovi ljudi. Topli su i oduševljeni idejom što mogu da vas ugoste. Svuda vas pozdravljaju, pričaju sa vam na Ti, tapšu po ramenima i leđima. Stiskaju vas i ljube kad popiju. Čini vam se da su čudno iskreni. Lepo vam je bilo.

Na odlasku, ostaju u vama pomešana osećanja. Ostaje i ono pitanje koje s’početka.

Kako ovi, u suštini dobri ljudi, mogu sebi da dozvole da ovako žive? Zar im nije stalo do svog grada, svoje kulture?!

To pitanje brzo ostavljate za vama dok se avion odlepljuje sa piste.

Ipak je to samo njihova stvar…

(Nastaviće se)