#morasemenja

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Od svog prvog teksta za Južne vesti se bavim temom za koju sam stručno vezan i životno zainteresovan, a koja se tiče stanja u kome se nalaze niški kulturno-istorijski spomenici, kao i našim odnosom prema njima i kulturi uopšte. Mišljenja sam da grad poput našeg, koji u kontinuitetu postoji i živi već nekoliko hiljada godina i pod kojim se nalaze slojevi i slojevi istorijskog nasleđa, može i mora da iste koristi i na osnovu njih gradi i svoje ostale potencijale.

Nažalost, višedecenijskom nebrigom i nemarom, došli smo u poziciju da Niš trenutno više liči na osrednju palanku nego na ozbiljan grad i da je njegovim stanovnicima potrebno objašnjavati ono što je jasno i deci u osnovnoj školi. Neznanje, nemar i nebriga su naša druga imena kada pričamo o kulturnom nasleđu nekada slavnog Naissusa. Svi kao nešto znamo o tome ali kada ga je potrebno valjano sačuvati i prezentovati posetiocima i gostima, sve se svodi na ono čuveno ’’zamislite, evo ovde (pokazujete gomilu zemlje a neretko i nekakvo đubre ili šut) se nalazilo to i to’’. Nema toga. Prosečnog turistu ne zanima da zamišlja, on želi da vidi ili dodirne to vaše dragoceno parče istorije. Nebitno da li je ono realno ili rekonstruisano, bitno je da bude adekvatno prezentovano. Poput recimo ove rimske vile u Somersetu u Engleskoj. Zamislite samo tako nešto u Medijani ili na Gradskom polju, zar to ne bi bilo sjajno?

I da ovaj tekst ne bi ličio samo na žalopojku kojom se konstatuje konstantno propadanje ili već dostignuto stanje raspada u najrazličitijim sferama društvenog života, potrudiću se da ukratko predstavim makar jedno od rešenja koja su moguća i itekako izvodljiva a koja bi značajno uticala, kako na duh i ambijent samog grada, tako i na njegove prihode.

Reč je o antičkoj nekropoli u Jagodin-maloj, jer se u poslednjih nekoliko meseci ponovo pokazalo da taj deo grada, sa trenutnim odnosom, planom i vizijom razvoja, umesto da bude jedan od glavnih gradskih kulturnih i privrednih pokretača, ostaje kamen spoticanja i memljivi ćorsokak koji treba da sačeka ’’neka bolja vremena’’.

Po rečima čuvenog niškog arheologa Miše Rakocije ova nekropola, dakle antičko groblje nekadašnjeg carskog grada Naissusa, je po svom kapacitetu odmah iza Solunske. Crkva koja se nalazi na njenom početku je na ivici kružnog toka i okružena je privatnim kućama koje je trebalo još povodom Milanskog edikta eksproprisati a na tom mestu napraviti reprezentativni gradski trg. Tabla koja na njenu prošlost upućuje je izbledela i išarana a unutrašnjost redovno služi kao dodatni kontejner jer istih nema u okolini. Njeno povremeno čišćenje nije sistemsko rešenje.

Grad bi morao, naravno uz saradnju i pomoć države i različite međunarodne projekte, da donese strateški plan koji bi omogućio da Jagodin-mala sa svojim istorijsko-kulturnim kapacitetima koji se nalaze ispod nje, postane jedan ozbiljan vizitorski centar koji bi mogao da adekvatno predstavi antičko nasleđe Niša. To bi trebalo da bude samo deo celine uz tvrđavu koja u svojim slojevima sigurno krije ko zna koliki tek potencijal, zajedno uz čitav prostor izvan nje prema tehničkim fakultetima kao i ovaj prema Jagodin-maloj. Dakle to bi moralo biti zakonom zaštićeno područje od posebne važnosti kako za Niš, tako i za celu Srbiju. Jednim takvim strateškim planom, koji bi Nišlije valjalo da potvrde na jednom od budućih lokalnih referenduma kako bi se na njega obavezale sve buduće vlasti, sprečio bi se preteći maligni uticaj tzv. investitorskog urbanizma na toj atraktivnoj lokaciji jer se po kuloarima aktuelnih gradskih silovika već šuška da je prostor nekadašnjeg poligona za obuku vozača već viđen kao odlično mesto za projekte tipa Beligrad na vodi. Pored te preventivne blokade štetočinama koji urnišu ovaj grad, Niš bi, što je najvažnije, svojim otkrivenim i lepo predstavljenim kulturnim dobrima konačno mogao da se svrsta u red ozbiljnih evropskih gradova koji imaju nasleđe takvog ranga, koje na kraju krajeva i prave razliku. Jer fabriku za motanje kablova ili ’’velelepni’’ tržni centar možete da imate na svakoj poljani ali vile rimskih imperatora sa podnim grejanjem ili njihove terme sa toplom vodom možete videti na samo nekoliko svetskih lokacija.

Ali da se vratimo na deo koji se tiče Jagodin-male jer je on, za razliku od tvrđave i njene okoline jedini naseljen. Zašto je to bitno? Pa upravo zbog mogućnosti da grad, njegovi stanovnici pa i pominjani investitori nešto zarade jer je glupo (i nemoguće) ograničavati zakone i zahteve tržišta koje trenutno vapi za novim stambenim kvadratima u naseljenim i atraktivnim delovima grada. Te zahteve je dakle potrebno uvažiti ali je neophodno i odrediti stroge uslove koji će uvažavati i potrebe samog grada zarad njegove prosperitetne i kvalitetne budućnosti. Zbog toga bi investitori koji bi želeli da zidaju u Jagodin-maloj, morali da zidaju zgrade koje bi pratile strategiju koju sam pokušao da predstavim. Pošto bi gotovo svaka nova zgrada u svom podrumu imala spomenik iz antičkog perioda Niša, svi vlasnici takve nepokretnosti bi morali da budu i partneri grada i kao takvi ostvaruju i neki profit od prodatih ulaznica tog multi-funkcionalnog vizitorskog centra. Stakleni podovi lokala, berbernice ili kafića, pod nogama antički Niš uživo a iznad neometeni život i ljudi koji su svesni i poštuju ono po čemu hodaju. Svest, kultura, vizija i način života koji spaja ono pređašnje i ono buduće. Koliko je takvih gradova po čitavom Mediteranu, čak i u našem komšiluku poput bugarskog Plovdiva ili mađarskog Pečuja koji je potencijal svoje antičke nekropole znao valjano da iskoristi, pa zbog čega bi Niš bio doveka osuđen na status zaostale balkanske kasabe?!

Što se tiče novca za istraživanja tvrđave i njene okoline naša država već decenijama ne pokazuje ni interesovanje a kamoli tek sposobnost da se tako nešto i uradi. Doduše, jedan ozbiljan grad, sa ljudima koji znaju da vrednuju i povežu kulturu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, bi i takvo stanje uspeli da prevaziđu pa bi do sada već sklopili neke dogovore sa svetskim univerzitetima i fondacijama koje bi sigurno opredelile sredstva u projekte jednog takvog istraživanja. Mada, kakvi su nas do sada vodili, možda je i dobro da nisu jer bi eventualno otkrivena blaga gotovo sigurno nestajala i potom se nalazila u privatnim kolekcijama evropske aristokratije, poput one čuvene kase provincije Mezije sklonjene prilikom napada Huna, koju je početkom prošlog veka otkopao domaćin na Viniku dok je pravio svoj vinski podrum, a koja je potom brzinski nestala uz obilatu asistenciju evropskih konzula iz Beograda i sreske uprave Niša, i tada kao i sada, aginsko-begovskih navika i shvatanja svoje pozicije i uloge u društvu.

I da pojasnimo još jednu bitnu stvar, i u samoj Srbiji postoje mesta koja u skladu sa svojom veličinom i značajem, nastoje da svoje kulturno-istorijsko nasleđe urede i predstave u što boljem svetlu a svoja prirodna bogatstva maksimalno iskoriste. Užice je u potpunosti obnovilo tvrđavu Nikole Altomanovića a po Vojvodini se koriste topli izvori za spa centre koji su dostupni čitavom stanovništvu a ne samo probranoj novo-eliti poput recimo Kuršumlijske ili Vranjske banje. Da stvar bude još luđa, za razliku od ostalih banja Juga, Niš je u eri naprednjačke ekipe uspeo čak da svoju banju skrajne i sa mape zdravstvenih centara Srbije a kamoli da dopre makar do rimskih standarda korišćenja tople vode u tadašnjim okvirima energetske efikasnosti.

Što se tiče pandana veličine i značaja, nekada je bilo smisla naše poređenje sa Novim Sadom. Sada nažalost, to nije moguće ni u tragovima. Novi Sad to što ima očigledno zna i ume da sačuva i od toga napravi svoj imidž. Svoj Petrovaradin oni koriste valjano, svoj muzej Vojvodine su napunili artefaktima sa cele njene teritorije, svoja pozorišta i ostale ustanove Novi Sad puni sadržajima jer su im odvajanja za kulturu 80 puta veća nego u Nišu! Dakle u pitanju jeste i novac (Novi Sad raspolaže sredstvima koja su 10 puta veća nego naša) ali je ovde pre svega u pitanju njihov i naš odnos ka kulturi. Merljivo izražena ona su dakle 8 puta viša u Novom Sadu nego u Nišu.

Ali za razliku od Novog Sada, Niš ima svoje adute koje mora da iskoristi. Niš je višemilenijumski grad koji u svojim temeljima ima lejere i lejere najrazličitijih kultura, i što je najvažnije, duh grada koji je odvajkada tzv. ’’melting pot’’ tj. mesto gde se ljudi susreću i mešaju, u kome je oduvek dominirao osećaj otvorenosti i perspektive za svakog, nebitno ko je i odakle je. Boraveći u Nišu a ne u Novom Sadu ili Beogradu gde je živeo, jedan od najvećih vizantologa, Georgije Ostrogorski, pripadnik ruske bele emigracije, izjavio je da je ovde još uvek prisutan duh nekadašnjeg Carigrada. I upravo je u takvim višemilenijumskim gradovima, gde god se oni nalazili, zajednički imenitelj svojevrsni duh slobode a ne zatvorenosti, kultura razumevanja različitosti a ne njene nepoželjnosti. Za one koji to razumeju i žele da i ubuduće tako bude, je na kraju krajeva i pisan ovaj tekst. Za ostale, koji to ne razumeju ili ne znaju drugačije, kako se kaže – ima nade, ovo je i njihov grad iako ga vide ili doživljavaju na pogrešan način. Samo je potrebno staviti ih na pravo mesto, u publiku za početak, a ne davati im ključeve grada i toliki uticaj nad kvalitetom naših života. Drugim rečima ili onako, po niški #morasemenja.