Nezavidan položaj

Nedavno sam bio u poseti najstarijem žitelju Balkana. Starina ima preko 1.000 godina i mirno dočekuje goste pružajući im svoje grane kao ruke i primajući ih u svoju unutrašnjost kao kuću. Ili crkvu. Kroz ta svoja vrata on nas zapravo pušta u sebe. A ima i prozor kroz koji se vidi parče našeg neba.

Priča dalje kaže da je taj hrast u Divljani pored Bele Palanke posađen u vreme cara Samuila na temeljima crkve posvećene Svetoj Trojici. Vekovi burnih događaja su prošli mimo njega a on je i dalje tu da nam ispriča sve ono čega se više niko ne može dosetiti.

Problem je što je pažljivih slušalaca sve manje. Televizija je uzela primat i pokretne slike su zaokupirale našu pažnju umesto živog predanja.

Divljana, odmaralište izgubljenih generacija koje i dalje ne mogu da se snađu u sadašnjosti. Potom manastir posvećen Svetom Dimitriju, drevnih temelja, dom odbeglog ruskog monaštva, sada ponovo uređen i sa dobrom ekonomijom. ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ. Kada bi bar nekada vodili računa o korenu reči…

Put dalje ide ka selu Mokra, nekadašnjem rimskom utvrđenju Mokron. Kuće isprekidanog sadržaja i nedovršenog života.

Eto i jezera, jedne od boljih ideja planske privrede.

Put me opet vodi do tajnovite Remezijane, useka među stenama, niz Mokrinsku reku do njenih  rimskih ostataka. Ta skrivena varoš kao da ne zna svoju priču. Danas je ona Bela Palanka.

Zapravo nekada bela, zbog blokova koji su tesani od okolnog krečnjaka. Ona i njeni današnji žitelji misle da sve znaju iako ih sputava narativ koji je osmišljen u nekom memljivom sobičku niskih svodova, takvih, da se valjda lakše zagreje bubnjarom.

Neki se real-socijalistički genije dosetio da u rimske osnove udari komunističke temelje zgrade koja će biti i sve i ništa. Rešetke na prilazima, da neko tu slučajno ne poremeti  “red“. Red praznine i pustoši jer se u prostoru poput kaveza nikome ne boravi. Eto, to je muzej i naš osvrt na slavne dane antike nekadašnjeg Ilirika. 

Da li je moguće da smo toliko i intelektualno i duhovno daleko od tih graditelja koji su pre hiljadu i više godina znali da koriste toplu vodu za svoje podno grejanje, da oslušnu i saslušaju prirodu da bi je koristili taman onoliko, koliko je i korisno i lepo? Pa i ti čudni Vlasi, Šopovi i Torlaci posle njih, kroz čitav taj neznaveni Srednji vek. I te njihove kuće… red kamena, red zemlje, red pruća. Uvek na pravom mestu, osunčane ali i ušuškane, skrovite ali i uočljive u svojoj jedinstvenosti… Sve smo upropastili. Mi, deca progresa. Novog veka.

A u “Starom“ veku, po nekoj nakaradnoj logici valjda obavezno “zaostalom“ – Remesiana, dom uglednog episkopa Nikite i mnogobrojne poznate rimske gospode. Ogromna bazilika, centar okupljanja i promišljanja kako dalje. I te smo temelje gordo prekrili asfaltom jer imamo novog idola svojih slabosti da nas iznova povede Napred.

Stećak u centru varoši, posvećen carskom rođaku. Malo dalje, miljokaz koji pokazuje koliko je još ostalo do carskog grada zadužbine, čuvenog Naissusa.

Sve to je drugorazredni dekor kod užurbanih seljaka iz okoline kojima je glavna briga da prodaju trešnje ili sir nekom palančaninu kako bi odmah potom platili račune u pošti ili distribuciji.

Dugovečna vlast gorih je učinila da estetika i logika ovde budu dve stalno zaraćene kategorije. A samo nekoliko stotina godina ranije ili nekoliko stotina kilometara dalje su isle, ili i dalje idu zajedno, ruku pod ruku. I tada je lepo-korisno i korisno je lepo.

U čemu je naš problem?! Pitam se uvek iznova i iznova. Na svakom mom putu po ovoj našoj prelepoj zemlji. Svakoga dana u susretima sa ovim našim talentovanim, neretko pametnim ljudima. Mahom neostvarenim. Jer talentu je kažu, potrebna ljubav. A nje tako malo. Umesto nje, zavist i neznanje. I njih toliko mnogo.

Hoće li konačno nadvladati razum? Pitam se… i nastavljam da putujem.

Ne verujem da ću uspeti da pronađem tu našu zemlju boljih ljudi. Bar ne za svoga života. A opet pouzdano znam da su oni većina među nama.

Ostaje mi samo da verujem da će se jednoga dana pokazati u svom pravom svetlu. Da omoguće ovoj našoj zamlji da se i ona ponovo oseti lepom.