Nišvilski susreti sa realnošću

Mislim da nisam jedini koji je primetio da je novi gradonačelnik tokom predstavljanja svog ekspozea, inače punog lepih planova i obećanja, zračio unaokolo skoro pa premijerskom vrstom energije.

Ta sila, pokazalo se, veoma uspešno pobuđuje onu vrstu rekovalescentskog optimizma kod prosečnog konzumenta pink kulture, samo je potrebno unositi je u sivu masu u umerenim i svakodnevnim dozama. Rijaliti narod se takvom terapijom vrlo lako ubedi da nije baš toliko bedan, rađa se nova nada da smo izuzetno važni i cenjeni od strane svih (naročito onih velikih) i vaspostavlja onaj toliko voljeni aksiom, po kome je zaista bolje za nas da verujemo svom velikom vođi negoli svojim rođenim očima.

Novi niški gradonačelnik i njegov mladi ali ekspertski tim će se u Nišu ipak susresti sa malo drugačijim prilikama i skromnijim medijskim kapacitetima negoli onima koje ima ili na koje računa naš dični premijer.

Lokalne televizije u vlasti naprednih porodica jesu donekle moćno sredstvo da se kod pinkovane populacije stvori slika da se nešto radi, gradi i preduzima – ali ni približno onakvo kakve su prestoničke dirigovane TV stanice sa nacionalnom frekvencijom. Stvar otežava i to što su ozbiljni internet mediji na lokalu uglavnom realno postavljeni, što će reći nimalo ružičasti, a niška štampana reč je odavno izgubila svaki značaj, pa u tom smislu nije toliko ni bitno da li je naklonjena vlasti iako od iste za to dobija značajna sredstva.

Znači, mediji na lokalu jesu donekle važni u projektu postavljanja određenih političkih kulisa i prikazivanja predstava, ali ni približno u onoj meri u kojoj to čine oni iz velike centrale, iz prostog razloga što vas gotovo svakodnevno na ulici presreće ta fatalna gospođa Realnost.

Prosečan Nišlija ne može baš uvek da proveri da li je tačno to da napredna srpska vlast niže sve same uspehe u spoljnoj politici, da prosto briljira u finansijskim pokazateljima o kojima svedoče plaćene analize svetskih agencija ili da u određenim sredinama sve pršti i seva od privrednog buma. Ali zato svakoga dana može da se uveri u to koliki su mu računi, čime ih, kako i kome plaća, u kakvom gradu, tj. okruženju živi i da li je to na kraju pravi odraz onoga što svakodnevno vidi u svom čarobnom televizijskom ogledalu?!

Sve pobrojano realno i gotovo surovo ometa sliku i ton političkih reklama naprednih niških vlasti, sada i sa novom formulom pojačanog dejstva radikalno-socijalističkog izbeljivača sećanja. Za one koji nisu odavde možda ponajviše ona preovlađujuća atmosfera sa niških ulica. Ambijent koji definišu pomešane arome đusa od đubreta koji se cedi iz kontejnera i vašarskog dima od roštilja po centralnim gradskim mestima, preglasna muzika dominantne žanrovske histerije i rojevi ljudi koji uglavnom sve to više i ne registruju jer bi samo da prigrabe nešto od tog obećanog života sa svojih ekrana. Taj aktuelni duh Niša uporno poručuje nešto sasvim suprotno od proklamovanih političkih iluzija. I oguglalim Nišlijama koji uporno glasaju iste zbog slabosti svog karaktera ili usled otvorenog preloma mozga, a naročito onima koji u ovaj grad navraćaju ili kroz njega samo prolaze.

Valjda nema normalnog čoveka koji ne voli da sa ponosom i na najbolji način predstavi svoje mesto strancu ili putniku namerniku. Trenutno je manje bitno da li će to biti dobra klopa ili spomenik kulture, iako je sve to važno na svoj način. Ali od suštinskog je značaja to na koji ćemo način predstaviti Niš kroz osnovni kulturološki obrazac koji je pojmu grada i dodelio civilizacijski prepoznati nivo. To je higijena. Elementarna stvar uređenih životnih zajednica ljudi. Ne postoji nijedno valjano objašnjenje ili opravdanje za trenutni nivo higijene u našem gradu. I nema nevinih. Svi su krivi za sve, kako reče veliki Dostojevski.

I očigledno da je to proces na kome treba ozbiljno raditi u predstojećim godinama. I u obrazovnom, i u legislativnom, i u svakom drugom materijalnom smislu. I svi tu moraju dati valjani odgovor. Ali na prvom mestu su tu gradske vlasti koje imaju sva neophodna sredstva da to pitanje tretiraju na društveno i kulturno prihvatljiv način. Prvi sam za izuzetno oštre sankcije koje bi se uvele. To je hirurška mera u društvenim odnosima. I trenutno me po tom pitanju uopšte ne zanima koja je opcija na vlasti. I ne zanimaju me njihove priče i basne koje su nam namenili. Ni bajke o stranim investitorima, ni epovi o velikom heroju koji će nas sve prevesti na spasonosnu obalu na svojim velikim plećima. Ništa od toga.

Gospodo drugovi, politiĆari svih reciklažnih sortimenata – obezbedite osnovne uslove da ovaj grad bude GRAD. I za to vas, između svega ostalog, skupo plaćamo! Rešite konačno ovo đubre po ulicama! Za početak će to od svih vas biti dovoljno. Doći će posle sve polako na red. Ali prvo uklonite đubre i regulišite na efikasan i održiv način njegovo sortiranje, odlaganje, reciklažu… pa makar morali da kažnjavate drakonski one koji uporno ne žele da shvate potrebu da se đubre baca isključivo na za to predviđena mesta.

Nažalost, to je naš početak rešavanja problema. Nisu ni standard, ni prava manjina, ni kulturna politika. Moramo prvo odgrnuti gomile đubreta koje su nas prekrile da bi shvatili i razumeli svoj trenutni položaj. Položaj iskompleksiranog potrošača koji nema onoliko koliko bi želeo da potroši, pukog konzumenta odsjaja jedne realno velike kulture Zapada, koji ne shvata, niti želi da razume postulate njene veličine. Sa nogama u blatu – potpuno je svejedno da li nosite lakovane cipele.

U susret našem jedino preostalom velikom – svetskom festivalu koji je pred nama, potrudimo se da ponovo postavimo i one civilizacijske – svetske temelje koji drže ovaj grad. Počnimo da ga temeljito čistimo, da budemo ponovo ponosni što je naš. Sva potonja deponovanja loših kadrova koji nas vode, ili uređenje finansija koje nas tište, desiće se jednim prirodnim i ispravnim putem. Ali za to moramo početi od osnovnog. Od konačnog susreta sa svojom realnošću. A ona je prepuna našeg đubreta. Ne tuđeg.