Njegoš i biomasa

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Prema skorašnjem pisanju Južnih vesti, svaki deseti Nišlija je član Srpske napredne stranke. Članstvo joj se uvećava za po 5 do 10 članova dnevno. Takav je trend i u ostatku Srbije.

Sociolozi koji su u članku komentarisali ovu pojavu, slažu se da je ovo ravan put ka ”uniformnosti, monolitnosti, lojalnosti… zapravo Severnoj Koreji”. Tačno.

Ali treba imati i dovoljno intelektualne iskrenosti i dovesti tu započetu misao do njenog logičkog kraja. Tačnije, do istine.

Da. Srbija zaista nezadrživo napreduje ka ideološkom statusu jedne evropske Severne Koreje. Ali ona putuje tamo sa blagoslovom i tapšanjem po leđima i Brisela i Vašingtona. Nedavni osvrt uglednog Foreignpolicy to duboko potvrđuje.

Trenutno je dakle u toku faza već viđenog, gotovo ritualnog „pranja ruku“ zarad očuvanja intelektualne čistote i moralnosti koja će „izabranicima civilizacije“ ponovo dati slobodu imperativa da drugima očitavaju lekcije i daju upute i smernice.

Ali ne srdimo se. To je tako otkako je sveta i veka. To je normalno, jer je svaka imperija u istoriji koristila slične obrasce kojima je štitila svoje interese.
Upotrebimo bolje tu energiju za pogled unutra. U sopstveno dvorište. Jer sa te druge strane ograde, mi smo i pored svih istorijskih promašaja još uvek onaj tip naroda kojem su bitnije bajke o velikom vođi nego ideja o malim, ali nezavisnim, sopstvenim institucijama.

I svi nas rade na istu foru već vekovima. A i mi se uporno primamo.

Izrazi lica ovih, zapravo svih partijskih interesnih aktivista nam to iznova i iznova potvrđuju. I nije kako mnogi kažu u pitanju naša inteligencija. Mi nismo glup narod. Ne.

Pre bih rekao da je reč o izboru filozofskog principa, onog kojim biramo način svog življenja, svog bivstvovanja. Onog, gde smo zbog višegeneracijskih kolektivnih slabosti popustili i izabrali čuvenu „krmeću filozofiju” koja prednost uvek radije da punom čanku nego neizvesnoj slobodi. Kod nas je
inače taj pojam usko povezan sa realnim osećanjem gladi.

Vekovima se priča o slobodi svodila nešto kasnije na neminovnu i praktičnu glad. I to je istina. Ali je takođe i istina da se nismo nikada adekvatno ophodili prema ”našima” koji bi izneverili priče o slobodi, pa bi kasnije narod morao da odgladuje te svoje visoke misli. I zato šija dole i radostan pogled na pun tanjir. Ali to je već problem našeg odustajanja i nebrige za zajedničko, opšte dobro, tog zapravo kukavičluka u epskim razmerama, guranja stvari pod tepih, lažnog rodoljublja… Da ne lajem dalje, ispašće da se gnušam sopstvenog naroda, a ne njegovih osvedočenih mana.

A i šta će nam ta sloboda? Ona obavezuje. I prema precima i prema potomcima. Jednom smo je već imali pa se nismo baš proslavili. Šta bi na kraju mi sa njom?! Da ne citiram sada Branka Miljkovića.

Možda bolje Orvela koji je u ”Životinjskoj farmi” odlično oslikao ljudske karaktere koristeći se primerima iz životinjskog sveta? Gde je očigledna neosporna inteligencija i dominacija svinja, koja je ipak, kako da kažem, svinjska?! Neću ni njega.

Ali zato moram Njegoša sa naših narodnih i misaonih vrhova. On nam je i bliži i značajniji nego što je Orvel ikada bio svojim Englezima.

Znate onu njegovu pesmu o svinji i orlu? Ne znate? Znate ipak? U svakom slučaju, zaboravilo se. Ima dakle onaj deo kada svinja ubeđuje orla, podsmeva mu se zapravo…
”Pomiri se i predaj ljudima, vidi ka’ se živi obilato? Meni na dan tri korita daju, sve punije jedno od drugoga; pa cio dan u glib do ušiju, prevraćam se, na svijet uživam; ni’ što mislim, ni’ glavu razbijam, no iza sna na puno korito!

Oraj tresnu, pa prikupi krila, s`prezrenijem odgovara svinji: Mož` se hvalit ka’ pošteno živiš, pred svinjama ali ne pred nama, jerbo naše pleme ponosito takvoga se gnušava života. Nego ti se čuditi i nije: svinjski misliš, a svinjski govoriš. To ti sada daju i goste te, al’ ne zato rašta ti pomišljaš, no dok malo nakupiš slanine, pa će odmah maljugom po ciku”.

Ne mora dalje. Njegoš sve objasnio.

I to je nešto što jednostavno moramo iznova inkorporisati u naš genetski kod, u naš sistem vrednosti. Ako nameravamo da opstanemo na ovom prostoru. Ka’ ljudi.

A kao biomasa hoćemo sigurno. Ako je to zaista budućnost u koju verujemo.

Svinje ionako bez problema na kraju pojedu sve, pa što ne bi i biomasu svojih civilizacijskih saputnika?!