O prođošima, dođošima i nečemu bitnijem

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Niš je oduvek bio nekako usputni grad. Ali je bar bio Grad. Imao je kapacitet da pridošlice zadrži ili oplemeni, ponudi im nešto svoje, dozvoli im da se u njega utkaju i doprinesu ili na dalji put ponesu.

Poslednjih decenija on se jednako vrti oko istog magičnog broja. Ne raste i ne smanjuje se. Kao nešto stagnira, zapravo materijalno propada, ma to svi već znamo… Ali šta je sa ljudima? Mnogi kroz njega sve vreme zaista samo prolaze, ali se usput više i ne obaziru.

Oni, ovde rođeni i odrasli ga mahom napuštaju. Drugi, pridošli, u njega samo privremeno svraćaju pogledima zagledanih u jedan drugi grad. Tamo dole. Čekaj, kako dole? Valjda gore? Odakle mi taj bizarluk?! Bez uvrede, ali draža mi je egzaktna geografija od prilagodljive i uvek lako promenljive birokratije. Jer naš glavni je grad zapravo dole, nizvodno. Niz Moravu. On jeste gore – administrativno. Ali nije ontološki.

To „gore“ nije dogma. A savremene Nišlije to upravo tako (i gotovo uvek) i predstavljaju i doživljavaju.

Većina današnjih Nišleea su zapravo svojevrsni prođoši koji bi najradije da dignu svoju kotvu odavde i nađu svoje parče sreće u akromegaličnoj srpskoj prestonici. Ili dalje. Svejedno. I nema ničeg spornog u tim životnim nastrojenjima. Snalaze se ljudi sami, jer nema države majke.

Ipak, ima i dođoša i starosedelaca (u suštini neproduktivna podela, jer su svi nekada i odnekud došli) koji su namerni da ovde ipak puštaju korenje. E pa, ti takvi, ma reći ću… MI – moramo početi da konačno utičemo na svoj grad. Na njegov ponovni smisao postojanja. Da bi mogao da živi kao Grad. A ne kao neka usputna stanica koja na to i liči i oseća se.

Zbog svega toga sam svesno i sam zagazio u naš srpski politički brlog, ali na jedan alternativniji način. Izneću i neke bitne stavove koji me u tom gacanju putovode a vi mi recite da li su glupi ili smisleni, ostvarivi ili utopija…

Zajednica je širi okvir od one osnove – porodice. Lokalna zajednica, naš grad, je okruženje u kome živimo, stvaramo, nadamo se. Normalno je da želimo uspeh i sebi i svom okruženju. Da bi to bilo moguće u Nišu, za početak treba biti glasniji i jasniji.

Da bi bili glasni, tj. da bi se čuli u javnosti – potreban je neki vid društvenog aktivizma. Pozitivan preduslov je da on ne bude plaćen već da se u njega ulažu sopstvena sredstva i snage, kako bi se zbog tog uloženog javio i suštinski bitan osećaj odgovornosti.

Za pitanja zajednice se, zaključak je, moraju pitati pre svega njeni deoničari, a ne samo od nje otuđena i skupo plaćena kvazi menadžerska elita.

Da bi bili svima jasni i u široj zajednici – našoj državi – potrebno je da pričamo svoje, niške priče, ali sa našim akcentom. Javno i smelo, bez tereta sistematično nabacivanog kompleksa. Samo tako će nas svi ostali konačno ozbiljno shvatati. Jer, ako se stidimo ili gnušamo svojeg, ni drugi neće imati dilemu kako da ga tretiraju. Pogađate, preziraće ga. Taj isti, univerzalni princip, važi kako za lični tako i za onaj najširi, internacionalni okvir.

A mi, južnjaci zapravo imamo dvostruki srpski kompleks. I prema zapadu „tamo“ i prema severu „gore“. A nema potrebe ni za jednim od ta dva.

Međutim, da bi ovo „naše ovde“ realno nešto i vredelo, mora se sa poštovanjem negovati i čuvati i na njemu predano raditi. Sa takvim odnosom nastaje švajcarski sat ili japanski čip. Ili leskovački roštilj, odličan je i to primer. Jer i Leskovčani i Piroćanci i Vranjanci, svi više cene svoje od nas Nišlija, prestoničkih pajaca, večito tužnih pogleda uprtih u „taj Beograd“, nama uvek kriv i dužan.

I da, još jedna bitna stvar, Nišlije ne smeju same ni da glume kvazi prestoničare ostatku juga ili istoka Srbije. Jer svi smo MI na onoj istoj stanici „slavnog“ Orijent-ekspresa na putu kroz Srbiju. Poslednjoj.

Moramo polako i pažljivo otkopati kulturnu potku ovog grada, prihvatiti je srcem i potom strpljivo i sa pažnjom oko nje plesti ostatak. Autentični kulturni obrazac je uvek zdrava osnova izgradnje jednog društva. Tada imate i pravi privredni pristup i sve ostale društvene odnose pravilno poređane i uređene. Samo bez kompleksa i sa ljubavlju.

Prođošima srećan put i puno uspeha u Beogradu ili svetu (mada kažu da je to jedno te isto). Dođošima i starincima neka je srećan ostanak. I neka se ne vodi više toliko računa kako se i šta akcentuje već, šta se zapravo kaže. I, naravno, radi.