Odjava sa najavom

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Ovo će biti moj poslednji komentar na „Južnim vestima“ u svojstvu poverenika Dveri u Nišu. Veliko poštovanje za urednika i ostale članove redakcije što su otvorili prostor da se čuje i mišljenje sa “desne“ strane političkog terena, inače novoposlovično – za medije problematičnog.

U razumnom i artikulisanom dijalogu moguće je naći i onaj najmanji zajednički sadržalac koji pruža preduslove za opstanak i napredak jednog društva, jedne zajednice života i prostora. Prevashodna uloga medija je da uz objektivnost izveštavanja otvori/stvori prostor da to toga i dođe. „Južne vesti“ to čine zasad u najboljem mogućem smislu. Iskreno im želim još veći uspeh i nadam se da će i u ovome istrajati.

Što se tiče moje odjave sa komentarima u svojstvu poverenika Dveri u Nišu, mislim da dugujem svojim prijateljima, poznanicima, pa i javnosti ovo kraće objašnjenje.

U Dverima Srpskim, tada časopisu i docnije udruženju građana, sam od 2007. godine. Časopis je obrađivao prećutkivane društvene teme i pitanja iz nacionalne kulture i predstavlja istorijski uspeh u novijem srpskom izdavaštvu. Svako ko je imao prilike da ga čita, mislim da se može složiti sa mnom u ovome. Udruženje građana je organizovalo tribine gde su mogli da se čuju takođe vrhunski intelektualci iz zemlje i dijaspore, a za koje obično nije bilo i nema dovoljno prostora u nacionalnim medijima. Za mnoge Nišlije će po tome ostati upamćen amfiteatar Pravnog fakulteta koji je neretko bivao tesan. Tu su bile i razne društveno-humanitarne akcije zbog kojih su Dveri dobile i svečanu Gramatu Patrijarha Pavla i Plaketu za podvig godine „Večernjih novosti“. Veoma sam zahvalan Bogu i ponosan što sam bio deo toga i što sam u skladu sa svojim moćima ponečemu i doprineo.

Dolazimo do perioda kada smo odlučili da se mora ući u politiku jer smo smatrali da je dotadašnji pristup nedovoljan da dođe do skorog oporavka i suštinskog preobražaja srpskog društva. Ne smatram da je ta odluka pogrešna. Nažalost, politika je prepuštena društvenom talogu i iz nje se uglavnom sve pametno i pošteno povuklo. Što zbog konformizma ili lenjosti, a što i zbog “praktične“ pameti, što bi rekao Domanović, jednog običnog srpskog vola. I tome se definitivno “obični“ (a zapravo neorganizovani) građani moraju suprotstaviti. A Dveri su svoju (kakvu-takvu ali svoju) organizaciju napravile i bile spremne da nešto pokušaju da promene.

Ideje povratka morala u politiku, svedočenja toga ličnim primerom, konačni prestanak višedecenijske negativne selekcije i ostale postavke našeg “Novog narodnog dogovora“ iz 2012. godine, utemeljene na izuzetnim međuljudskim odnosima i duhu koji je vladao unutar dotadašnjih Dveri Srpskih, sve je to davalo mogućnost borbe u srpskoj političkoj kaljuzi i budilo želju za pobedom u tom blatu ljudskih slabosti. I dalje smatram i verujem da jedino vrlina može pobediti veštinu (sv.vladika Nikolaj). Poseban vid ustrojstva i način delovanja (npr. saborno odlučivanje naspram volje lidera i “njegovih“ ljudi) formirane Grupe građana Dveri za život Srbije, zaista su se od početka pokazale kao očigledne prednosti naspram sistema oveštalih političkih partija sa svojim lobistima i udvoričkom nomenklaturom.

Više ljudi koji konsenzusom donose suštinske odluke, a koje se onda sprovode na osnovu ličnih organizacionih sposobnosti i međusobnog poverenja, jačale su veru da će Srbi možda ipak uspeti da izgrade model organizacije koja će uspeti da prevaziđe sve predačke bolesti međusobnog trvenja i da dâ adekvatne nacionalne odgovore aktuelnom izazovu Globalizma. Ovde (i uvek) treba napraviti razliku između Globalizma kao jedne totalitarne novodopske ideologije i Globalizacije kao normalnog civilizacijskog procesa u kome je svaki narod dužan da pruži odgovarajući doprinos čovečanstvu (po M. Lomparu).

Nažalost, taj model organizovanja se pokazao pravno nemogućim zbog važećeg zakonodavnog okvira (naglašavam da Dveri čine ljudi poretka, a ne anarhisti) koji funkcionisanje Grupe građana kao političkog subjekta onemogućava na svakom koraku, za razliku od političke partije, kao druge a ispada jedine mogućnosti političkog organizovanja i delovanja.
Prerastanje u političku partiju i svi izazovi koje ta forma nosi (pokazalo se, pokazuje se i pokazaće se) predstavljaju preveliki teret iskušenja za sve, pa i za Dveri. Smatram da se naši početni principi bavljenja politikom neće moći ostvarivati na način na koji smo to očekivali i sebi zadali. I pored moje velike želje da na lokalnom nivou pokažemo da je moguće biti suštinski drugačiji, ali i dogovoriti se ljudski oko onog najbitnijeg sa svima ostalima –  ipak više ne mogu suvereno učestvovati u političkom životu pri ovakvoj postavci stvari. Okvir i pravila igre unutar takvog političkog subjekta mi to ne dozvoljavaju. Prostor za delovanje zapravo postoji i on je realan, ali bi sve to morala da čini neka druga osoba, a ne ja. Ja sam se u politici obreo pod nekim drugim preduslovima, a sa nužno podeljenom ličnošću, smatram da nisam nikome od koristi, a prevashodno ne sebi i svojoj porodici.

Ostaje žaljenje zbog mase dobrih stvari koje smo mogli da odradimo zajedno za naš grad kada Dveri na sledećim lokalnim izborima pređu cenzus, ali sam ubeđen i da je samo sada moguće časno i dostojanstveno se povući. Mandat koji bih dobio od građana jeste po zakonu lični, ali bi ipak bio osvojen pod imenom “Dveri“ i suštinski ne bi pripadao meni kao onaj koji bi stekao na osnovu kandidovanja pod sopstvenim imenom i prezimenom. Ipak smo rekli da ćemo po mnogo čemu biti drugačiji, pa i da nećemo trgovati mandatima ili menjati stranačke dresove, a sve zarad “višeg interesa“.

Naravno, ne odustajem od bolje Srbije. Videćemo samo u kom će se formatu ta borba nadalje ostvarivati. Jer, ostaje otvoreno ono suštinsko pitanje danas (da citiram mog omiljenog narodnog pesnika Caneta): Da li mi zaista živimo u svojoj zemlji ili nečijoj tuđoj državi?! Na to pitanje moramo dati i svoj generacijski, nadam se, ispravan odgovor.