Pisma iz Karantina

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

„Aca je bio realni lider jedne subkulturne scene ovog grada, zračio je optimizmom, ukusom, pravom merom, dovitljivošću i srčanošću. Ne mogu naći pravu paralelu, ali njegov Zombi je otprilike za Niš bio ono što je CBGB bio za Njujork. Tačnije, mogao je biti, da je Aca ostao živ“, iz dnevnika.

12. januar 2022.godine

Dragi Dnevniče,

Pisao sam ti poslednji put u prošlom milenijumu, kada su papir i olovka još uvek imali smisao. Veruj mi, desilo se u međuvremenu i svašta nešto i ništa posebno. Kako god, pošto ću od danas morati da provedem sledeće dve nedelje u izolaciji, setih se tebe, starog i ćutljivog prijatelja iz mladosti, pa reših da malo osvežimo sećanja i pomenemo neke bitne događaje i ljude od pre ravno četvrt veka.

Tako je, neću ti pisati o trenutnoj pandemiji, ljudima i društvu koji su za samo dve godine doživeli tolike transformacije, zauzeli još čvršće svoje busije iz kojih jedni na druge škrguću zubima a sve od straha koji je zapravo normalna stvar u životu. Neću ti pisati ni o mojoj novoj nadi da će nas možda baš ovaj talas, gde su se razboleli svi živi, i nevakcinisani i vakcinisani, konačno vratiti u stanje svesti gde ćemo se svi ponovo setiti da jedni drugima nismo neprijatelji i pretnja već zapravo pomoćni par vesala na čamcu koji je ostao bez kormilara.

I evo, dok ponovo iščitavam ovo što sam napisao, čudim se sebi i smejem, zašto te, svog drugara iz prošlog milenijuma, uopšte sablažnjavam ovom SF problematikom iz tebi još uvek neverovatne i daleke budućnosti, a nama ovde danas, i dalje sablasne ali već opšte prihvaćene realnosti. Nećemo o tome druže, nećemo. Lomi me temperatura, idem da se iskuliram pa se pišemo ponovo.

13. januar 2022.godine

Dragi Dnevniče,

Evo mene opet, bolji sam nego sinoć. Prelistavao sam te danas. I zamisli koliko nema slučajnosti…Na današnji dan, pre tačno četvrt veka je bila ona nezaboravna proslava srpske Nove godine! Sećaš se šta sam pisao tada?

’’Mislim da je bilo bar 100.000 ljudi večeras. Čudilo! Takva energija, toliko veselih, srdačnih, toliko SLOBODNIH ljudi na jednom mestu! Nezapamćeno! I svi smo bili svesni jedne stvari. Da smo pobedili! Da svaki dan koji smo proveli u šetnjama, svaki korak koji smo napravili, svaki zvižduk i povik nije bio uzaludan. Niš je konačno postao slobodan grad. Niš je glavni grad! Čak su i penzosi, koji su nas sve vreme sramežljivo posmatrali kroz zavese, konačno izašli i proslavljali sa nama. Nema više mržnje među nama. Oprostili smo jedni drugima sve. Možemo napred. I hoćemo. Jer mi to možemo ZAJEDNO!’’

Eee… Koji je to entuzijazam bio. Sećaš li se? Koja energija! Pa da smo trebali i ono grdeličko brdo da pomerimo tih dana, pomerili bi ga za dva dana. Pitaš se kakvo je to brdo? Pa da… I to je fragment iz neke ružnije sadašnjosti za koju ne znaš. I nećeš ni da znaš. Večeras ja i ti slušamo samo dobre, stare stvari. Zajedno.

14. januar 2022.godine

Ne mogu da spavam. Imam temperaturu i neke teške snove. Probudio sam se sa zvucima Insomnie u glavi. I sada više ne mogu da je izbacim iz glave. Ovo ponovno druženje sa tobom i ’’vesele’’ devedesete su me potpuno okupirale. Ovaj klupski hit iz ’96-e je bio toliko jak i uticajan da je po njemu, iskreno verujem, i festival Nisomnia dobio ime. A da je klabing tih godina bio u Nišu egal evropskim, znaju oni koji su imali tu sreću i privilegiju da izlaze u Zombi. Legendarni klub koji je bio takav jer ga je držala prava legenda ovog grada, čuveni Aca Krastavac.

Sećaš se, pisao sam ti u poverenju o više situacija. I o maskenbalu nakon jednog od protesta gde je naša ekipa došla kao fudbalski tim a ja i moj drugar Marko Tuljan kao bračni par. On, kao ona debela crnkinja iz Tom i Džerija kojoj nikad niko nije video facu, a ja kao domaćin u pižamku sa veliki stomak, čarapu na glavu i zlatan zub.

Ili kad smo taj moj isti drugar i ja pravili žurku za ispraćaj u vojsku te zime a Aca, kao pravi džek, nam obezbedio tatar-biftek, viski i još par poklona za srećan put u armiju, kao da smo mu mlađi burazeri a ne neki petnaestak godina mlađi klinci, koji su samo izlazili kod njega.

Ali u tome se ogledala veličina tadašnjih urbanih legendi i samog duha grada. One prave gradske face su zaista gledale na klince oko njih kao na mlađu braću. Pokazivali su ličnim primerom taj ulični kredo, tu kulturu poštovanja i ophođenja ka svima, i starijim i mlađim, ali su vrlo dobro takođe umeli da pokažu kičmu i izađu na crtu svakom ko to nije umeo ili želeo da prepozna ili ispoštuje.

Aca je bio i ostao jedna od najvećih legendi ovog grada. I svi ljudi koji su bili u njegovom bližem ili daljem okruženju su to jednostavno morali da osete. I svi su poštovali kućni red koji je kod njega važio. I u prvobitnom KafeZ-u i kasnije, u Zombiju. Tu je uvek bilo najrazličitijih gostiju, od ozbiljnih krimosa iz raznih delova Balkana i Evrope, preko lekara, advokata, naučnika, pa sve do nas, studentarije koja je patila što ne može u tu Evropu ali je bila prezadovoljna i zahvalna što je jedan njen deo tih godina gostovao u Nišu.

Klub je bio sređen u minimalističkom stilu koji tih godina uopšte nije bio na mapi uređenja enterijera. Tačnije, imao je atmosferu kao džedajski dom Luka Skajvokera dok je bio klinac. Obli beli zidovi, polukružnih prolaza koji su vodili iz prostorije u prostoriju. Na ulazu fliper ’’Black Knight’’, da se povadiš malo ako ti je dosadno i futuristički trpezarijski sto gde si mogao da pregrizeš nešto, oko kojeg je obično bila okupljena starija ekipa, koju si morao, kao fino vaspitan uvek prvi da pozdraviš a oni bi, onako familijarno pristojno znali da uzvrate. Mi mlađi smo nastavljali do dela koji je bio predviđen za đusku i koji nije imao ništa osim par ogromnih, stilskih ogledala koji su čitavom mestu davala dodatnu dubinu i čudnu otmenost. Jedino je zapravo toalet bio živahan, sa svojim još uvek nigde viđenim podnim crno-belim nepravilnim pločicama koje su te nekako uvek bezobrazno navodile u pogrešan odeljak.

Ipak, srce tog kluba je bila središnja mala prostorija koja je bila rezervisana za DJ-a i ozbiljno, ali ozbiljno ozvučenje. Aca je još osamdesetih godina u čuveni kafe Joy doneo prvi Nakamičijev dek. Bio je poznat kao inovator i u muzičkom, stilskom, uopšte kulturološkom pravcu u gradu. Začetnik šminkeraja, što bi se reklo. Dakle srce tog kluba je bilo muzičko okruženje, i u tehničkom smislu ali i u izboru nove klupske muzike koja se tih godina slušala po Evropi. Klub je takođe bio preteča i po ozbiljnom poštovanju DJ-izma koji su dolazili da gostuju. Sve su to morala da isprate dva neverovatna Cerwin-Vega zvučnika, čiji su narandžasti basovi u mraku delovali kao da su užareni, deleći frekvencije zvuka tako da ste mogli komotno da pričate bez potrebe da vičete jedno drugom na uvo a pritom osećali i basove u stomaku i ritam u nogama koje su morale da ga isprate. Za to vreme, ali i danas, retko postignut zvučni standard po klubovima.

I kao što je i sam grad te zime 96/97 odisao do tada nezapamćenim osećajem slobode i nove nade i energije, i ovaj klub i ljudi u njemu su bili spremni da kvalitativno utiču i doprinose jednom novom i pozitivnijem okruženju. Aca je bio realni lider jedne subkulturne scene ovog grada, zračio je optimizmom, ukusom, pravom merom, dovitljivošću i srčanošću. Ne mogu naći pravu paralelu, ali njegov Zombi je otprilike za Niš bio ono što je CBGB bio za Njujork. Tačnije, mogao je biti, da je Aca ostao živ.

Na leto ’97 je u svom klubu nesrećno izgubio život u verovatno prvom i jedinom ekscesu koji se tamo i dogodio. I upravo zbog toga, što je kao stariji burazer, dakle iz ljubavi na kraju krajeva, skrenuo pažnju na neprikladno ponašanje jednom vaspitno popravnom dangom jednom takođe dobrom ali i nesrećnom šampionu šaha sa čairskih klupica i osvajaču protivničkih zastava sa poslednjeg maksimirskog derbija. Loša karma, višak sujete i veštački nabijenog adrenalina završio je tragično za Acu ali i čitavu gradsku scenu. Nekako je to, pokazalo se kasnije, bio i simbolički sedativ za pobednički put čitavog grada koji je izneverila generacija demokrata na vlasti čiju smo pobedu svi zajedno izvojevali na ulicama te pomenute zime. I siguran sam, da je Aca ostao živ, ne bi smeli da prave takve bahate greške i zaborave se ko su i iz koga grada potiču. Letele bi i dange ako treba, ali ne bi, jer bi dovoljno bilo i da Aca samo popriča sa njima, da ih resetuje malo.

Čovek je realno bio niški Robin Hud. Treba ga se sećati i češće pominjati.

Odužih, ali morao sam. Nastaviću da ti pišem ova pisma iz karantina. Ostaj mi zdravo, prijatelju stari.