Pitanja za premijera

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Prijavio sam se za razgovor sa premijerom. Najboljim sinom naše nekada velike i ponosne zemlje. Voleo bih da budem jedan od onih izabranih. Da se susretnem sa Njim. Da mi se sa razumevanjem i saosećanjem zagleda u oči i potom odagna sve moje strahove i sumnje. Jer on to zaista zna. Video sam ljude na predizbornim spotovima kako nakon susreta sa njim – onako izlečeni, olakšani i srećni – odlaze svojim kućama i vraćaju se svojim radnim obavezama.

Hoću i ja to da doživim. Da ponovo verujem u politički sistem. Znam da ima onih koje taj sistem nije nikada izneverio. Dao im je stanove, omogućio školovanje, stručna usavršavanja, radni staž, mesta u automobilima sa rotacijom… Volim da vidim te automobile. Kako gordo jure našim autoputem a svi ostali beže u stranu. Siguran sam da se nešto zaista važno dešava u državi i da ti predani državni ljudi u njima hrabro hrle problemima u susret da se onako, vešto i smelo, skoro pa premijerski, uhvate sa istima u koštac.

Moje prvo pitanje premijeru bi bilo vezano upravo za njegovu najavu zabrane tih brojnih audija, mercedesa i bembara sa rotacijom. Pobogu, zašto premijeru?! Nemojte, molim vas! Doduše, iako je najavio pre skoro dve godine da će biti samo nekoliko takvih automobila a ja ih redovno viđam u nesmanjenom broju, možda je ipak ingeniozno, kako samo on to zna, razumeo potrebu da to ipak ne mora da čini onako, naprečac.

Time bi samo velikoj većini zabrinutih vozača dodatno pojačao neopravdani osećaj inferiornosti na autoputu, te dodatno osilio bahate Turke i Šiptare da nas iščikavaju kada nas prestižu onim svojim moćnim i novim automobilima. Ovako, mudri vođa čuva naš nacionalni ponos i pokazuje tim prođošima da i mi konje za trku imamo, i to državne, sa BG tablicama! Neka vidi i ta ino-raja šta je Država!
Ne bih dosađivao premijeru pitanjima na koje redovno, onako šeretski – kako samo on to zna, odmahuje rukom kada mu ih postave u skupštini onaj moj drugar Boško ili simpatični Radule. Dragi su mi, al` su dosadni bre! Zatrpavaju čoveka nekim činjenicama o sistemskoj korupciji unutar njegove stranke ili državnih organa, guše ga kojekakvim dokazima još iz vremena gospođe Barać, dave zbog nekih kršenja demokratskih procedura i suštinskog suspendovanja Države…

More sapliću ga, podmeću mu, ometaju –  dok se on, mučenik, predano bori za svoj san o jakoj i modernoj Srbiji i bije po novinskim naslovima sa čaušima MMF-a. Pustite ga bre aman-zaman ljudi! Takvog čoveka, ogromne energije, pregalačkog mentaliteta i protestanske etike samo usporavate takvim pristupom. Ali zaustaviti ga nećete! Zapravo ste zavidni jer ga ne možete sustići. Svi pametni su mu se priklonili. A vi uporno uz masnu banderu…

Zbog toga ne bih dosađivao našem dičnom premijeru tim političkim, ekonomskim, kulturološkim pitanjima. Ima one zamlate u Skupštini pa nek` ga pitaju oni. Ima i nekoliko tih sajtova i Fejs – pa neka takvi trtljaju tamo! Mene zanimaju njegovi saveti. Kako postati takav? Uspešan, uljudan, smiren, ljubazan, predan, trpeljiv, ali kada zatreba i energičan, odsečan, drzak, dovitljiv, snažan. Kad smo već kod ovog poslednjeg, zanima me i gde kupovati garderobu koja će sve to potvrditi onim dvodimenzionalnim posmatračima koji su navikli da se duševno hrane preko tabloida. Recimo onaj beli ili roze džemper na V ili onaj čuveni laneni plavi sako? I pleni – ali i ne izaziva zavist. Ma, savršeno.

Pitao bih ga i kako ostati svež i pored toliko malo sati sna. Kako pratiti statuse na društvenim mrežama ali i čitati Vebera i Prusta? Znati ime i onom rukovaocu mašine u nekoj fabrici ljubaznih stranih investitora ali i biti na “ti“ sa recimo Klintonom ili Blerom?

A možda je to i nemoguće saznati? Možda jednostavno za to moraš biti izabran. Uz naravno nekoliko preduslova. Da imaš onaj poznati srpski „pravnički um“ koji je spreman da pamti gomilu nebuloza, sortira ih po samo njemu poznatim depoima svesti i potom vadi u maniru čuvenog Broja 1 iz Alana Forda – kada je potrebno opanjkati i eliminisati potencijalnog protivnika. Onog istog koji ti začas može postati i blizak saradnik. Biće da je možda to.

Naravno, i biti deo organizacije koja baštini sektaški princip obožavanja velikog i nepogrešivog vođe. Truditi se da istog zadiviš u svakoj zgodnoj prilici. Biti mu pod rukom. Vrebati, učiti, čekati. Napasti u pravom trenutku. Volšebno promeniti stranu i postati neko potpuno drugi. Gospodin Novi. Gospodin Savršeni. Biće da je možda i to.

– Ne vredi dečko. Svega toga nemaš, i nikada ga nećeš ni imati. Moraš odrasti mali veseljače… – ljubazno se osmehuje premijer, i onako me, kako samo on to zna, mazi po kosi. Kosi? To me je i trglo iz maštarije.

Pa dobro. Šta je tu je. Probaću bar. Biću u redu. Na suncu ili po kiši. U zoru ili po mraku. Čekajući da me primi moj premijer. Da ga bar pogledam izbliza i stisnem mu ruku. Da mu se zahvalim za nikada manji fiskalni deficit i nikada više sunčanih dana u septembru. Da mu poželim još puno onoga “po prvi put u modernoj Istoriji“ i da mu ponesem teglu svežeg niškog ajvara. Nikada ovako uspelog i ovako ukusnog. Jer ga je spremalo moje veliko JA. Doduše, ono je malo u poređenju sa njegovim, ali to ni u snu ne bih pomislio – da se poredim sa najboljim sinom naše nekada velike i ponosne zemlje.

U slučaju da zbog svojih brojnih obaveza, prevelikog broja ljudi koji žele isto što i ja, da olakšaju dušu, stisnu herojsku desnicu, pogledaju to skoro natčovečansko lice vođe iz bliza, ne uspem da lično vidim premijera, neka bar ostanu ovi redovi na ovom drskom portalu – pa ako me se sete za Dan bezbednosti – sete.