Podnošljiva teškoća nepostojanja

Ne znam da li i vi osećate trenutno zatišje u našem gradu. Tu neprijatnu tišinu, taj bolesnički mir, kao pred odsudni napad groznice.

Neko izdaleka bi pomislio da ovdašnji narod dosta dobro nosi težinu svakodnevice pošto se gotovo svuda primećuju tragovi infantilne bezbrižnosti.

Nešto kao evropski Radžastan gde lokalne svete životinje utiču na urbane uslove bez ikakve nervoze i protesta domorodaca, ili zbog situacija kada vam u samom centru grada frilens zanatlija direktno sa asfalta nudi i pruža svoje usluge, poput onog čuvenog zubara iz Džajpura, prestonice pomenute indijske provincije.

Ne zna stranac da nam je razbibriga zapravo glavni modni krik kojim već isuviše dugo prekrivamo golotinju svojih životnih razočaranja.

I zaista, spolja sve izgleda tako mirno, opušteno, što bi rekao Kundera, kao da živimo nekom nepodnošljivom lakoćom postojanja.

Taj prividni niški mir i ta njegova nepodnošljiva lakoća postojanja zapravo su svojevrsna lirska jednačina koja se veoma lako razrešava prostim prebacivanjem nepoznanica sa one druge strane jednakosti i potonjim oslobađanjem od viškova nelogičnosti. I kada u tom niškom računskom procesu, kao nelogični od nas otpadnu “mir“ i “lakoća“, ostaje ona prava suština našeg matematičko-životnog problema: nepodnošljivo + postojanje.

Zato se stalno pitam, kako uspevamo tako mirno da podnosimo svu teškoću ovakvog jednog (ne)postojanja?! I zato me plaši ova bolesna tišina. Pitam i vas, koji čitate ovo, zar ne osećate i vi nešto slično?

Iskreno, mene ne raduje već najavljeno objavljivanje rešenja svetske zbirke nejednačina. Globalnog karaktera, ali sa svim svojim teškim pratećim regionalnim i lokalnim nuspojavama. I ne mogu, poput mnogih koje znam, da to sa nestrpljenjem priželjkujem jer će svaki mogući ishod po nas opet biti loš.

Neozbiljan smo narod. Nespreman, a bahat. Sa visokim mišljenjem o svojim vrlinama i bez ozbiljne svesti o svojim manama.

Bez ijedne očuvane institucije, bez i makar potencijalne elite koja bi umela i htela da zauzda dalje rasparčavajuće procese koji će nas dodatno usitnjavati. Ne postoji čak ni minimum oko kojeg smo svi složni da vredi za njega boriti se. Oko kojeg bi mogli ponovo da zidamo zajedničku kuću.

Nepoverenje i samodovoljnost krase ulazna vrata svih naših stanova. U njima nas televizijsko ognjište nemilice ogreva svojim LED svetlima zbog kojih mali potrošač u nama uvek iznova zahteva ono što samo njemu i „sa pravom“ pripada. To marketinško mantranje korporacijskih šamana smo gotovo svi nesvesno usvojili: „sve počinje sa tobom“, „sledi svoje instikte“, „jer ti to zaslužuješ“…

I tako usitnjeni, izdrobljeni, samozadovoljni i važni… Živimo ove naše „bitne“ živote. Od drveta samougađanja ne vidimo šumu života koju čine i ostala stabla naših rođaka, suseda, sunarodnika.

Greše oni koji misle da se ovakvi problemi rešavaju jedino sa pozicija vlasti. Takvo razmišljanje je pouzdan znak da vam je već pominjani virus Politicus Partiorum Abusus potpuno zaposeo centralni nervni sistem, trajno onemogućivši voljne radnje dostojne čoveka.

Kao i sve autoimune bolesti, i ova društvena se mora lečiti suptilnim postavljanjem u normalu ključnih životnih procesa. Dakle, pozitivnom selekcijom naših životnih navika i povratkom smisla i radosti življenja. A moramo početi od nas samih. „Boljeg ispred sebe“ i „Lošeg na svoje mesto“ – to su istinite parole koje smo svesno odbacili.

Institucije se, kao regulatorni centri jednog državnog organizma, jednostavno moraju osloboditi pritiska kastinskih partija koje utiču na njegove hronične upalne procese.

Bez te terapije, nikada se neće stvoriti uslovi da njima rukovode zdrave i nekompromitovane ličnosti. To su oni koji će svesno i savesno poštovati zakon. Ne samo iz straha, već zbog razumevanja smisla poretka i važnosti njegovog očuvanja. Vrlo jednostavno, ali i gotovo neizvodljivo u sadašnjim uslovima. Opet, ne i aksiom zbog kojeg treba odustati.

Mirna je površina veštačkog jezera koje je preplavilo ovaj grad. Po površini, vrhovi naših stabala, potopljenih, obamrlih. Naprsla brana već provaljuje daleko odavde i pitanje je trenutka kada ćemo i sami osetiti oticanje ustajale vode oko nas. Bilo bi logično da ta sila povuče i ovu bagru i mulj tamo gde joj je mesto, na dno sa ostalim talogom društva.

Ostaje ipak pitanje hoćemo li im i mi u tome konačno pomoći ili ćemo ponovo dopustiti da u smutno doba talog ostane pomešan, plutajući još dugo sa nama po površini?