Požurimo polako

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Pre ravno dve godine sam sa nekoliko prijatelja sproveo jedno brzinsko pošumljavanje keja i to u onom delu gde je kajak-kanu klub „Gusar“, pa malo uzvodno. Ideja nam je bila da proverimo kada će to primetiti nadležne gradske službe i šta će potom učiniti, pošto već gotovo tri decenije uporno izbegavaju da posade drveće po keju, postave osvetljenje i nameste klupe.

Dakle, svesno smo želeli da isprovociramo neki odgovor i mogu reći da smo u tome i uspeli. Drveće koje smo posadili je nakon pisanja medija uredno povađeno po naredbi ažurnih gradskih vlasti a kej je uspešno vraćen u svoje pređašnje stanje koje najbolje ilustruje svu estetiku našeg grada.

Da ne grešim dušu, lipe – ta naša skromna donacija Nišu, nisu uništene već su posađene pored šetališta kod pešačkog mosta tako da i dalje možemo da se svakodnevno sa njima družimo. Naravno, ne želim na ovaj način da opravdavam bilo koje haotično, makar i afirmativno delovanje u oblastima gde postoje institucije koje bi trebalo da ih regulišu. Ali takođe smatram i da ovakve građanske inicijative itekako imaju smisla jer uspevaju da iz politikantske apatije trgnu one koje izdržavamo plaćajući poreze jer su u stanju da decenijama ne urade NIŠTA od onog što im je dužnost. Zapravo, uveren sam da smo na takvo delovanje gotovo svi pozvani.

Ne bih ni samo da kritikujem i ne primećujem i one pozitivne stvari koje gradske vlasti preduzimaju (bilo koje i bilo kada). Najavu uređenja fasada ili recimo projekat za koji se, koliko sam razumeo, konkurisalo kod republike i po kome bi trebalo izmestiti pijacu, autobusku stanicu i buvljak i tako konačno osloboditi prostor oko tvrđave. Razume se da je to izuzetna stvar i da bi to svi koji iole razmišljaju morali da podrže, jer je u interesu svih nas koji ovde živimo. Dalje, raščišćavanje prašume kod čuvenog Rovčeta i njegov povratak sportskoj nameni je takođe nešto što pozdravljam svim srcem. Ali gospodo iz vlasti, sve to što radite je vaša o b a v e z a i za to dobijate sredstva od nas i priviligegije od sistema. Nema razloga da vam aplaudiramo i da vam se divimo jer sve to nije dovoljno. Kako nije?! Pa nije, to je samo n o r m a l n o. A to šte ste nas i što smo se navikli na drugačije, to ćemo morati da promenimo ili nas ovde jednostavno više neće biti. Preseljeni, pretopljeni u neki novi amalgam budućih naroda Balkana, prestareli za bilo kakvu više promenu, svejedno kako – ali tada to sigurno više nećemo biti mi.

Ali vratimo se onom ovde i ovom sada. Šta ćemo sa kejom gospodo drugovi?

Kada ćete konačno posaditi to bahato drveće, postaviti to gnusno osvetljenje i obezbediti te preskupe klupe? Bar to. Započeli ste svojevremeno faraonski projekat za koji se unapred znalo da se neće moći završiti. Ali nije vas za to bilo mnogo briga. Pa jel` ovo kej?

Ili je možda ovo? Bez zelenila, bez hladovine, bez sadržaja, bez života, bez ideje.

Samo grafiti pinkovanih sadržaja koje ste uspeli da omladini usadite već i u DNK. Možda ste vi navikli i oguglali na to psiho-patetično stanje kojim vas disciplinovano drže u partijskim igrarijama, ali zar je moguće da ste još i ponosni što je čitav narod postao talac jednog takvog sistema? Estetskog, vrednosnog, ekonomskog psiho-patetizma… Gde god da zagrebete to je vidljivo, ljigavo i pravo da vam kažem, oseća se nadaleko.

Ako ste recimo u privredi a niste deo aktuelne ekipe – tonete. I uvek neka nova ekipa sa vlasti lansira neke „svoje“ privrednike ali zato i guši one „tuđe“. I vama je to normalno? I tako je u svakoj pori našeg društva. Naši i njihovi.

Na stranu sada sva naša ideološka razmimoilaženja, trvenja oko kulturološkog modela, reakcija na pojave političkih prvaka koje razgaljuju srca plebsa budeći podsmeh ili gotovo religiozno uzbuđenje. Jedan utisak nadilazi sve ostale. Pošto smo narod koji obožava lidere i pošto je to gotovo neizlečiva dijagnoza, da bih nekako dopro do senovitih predela našeg političkog razuma, moraću ipak da sažmem sve te nuspojave u taj dominantni utisak koji izobražava lik i delo našeg aktuelnog političkog mesije. I ne, gospodar Vučić mi nije kriv za izgled nišavskog keja, za smeće po ulicama i za stanje u kulturi. Ali je zato najodgovorniji za ovaj nivo podele društva i za sakaćenje naših institucija.

Sve ostalo bih mogao da prećutim ili da pogledam na drugu stranu, jer toga je bilo i biće. Ali ta izrazita potreba da se deli, cepa i drobi, parole i praksa tipa „ko nije sa nama – protiv nas je“ što je još gore – sistematsko, predano i sveopšte delovanje u pravcu još dubljih podela, kao i pakovanje apsolutne moći u šinjel (pardon, plavi sako) jednog čoveka – bez koga, naravno potop – to ne da je strahotno, već je to sociološki idiotizam par ekselans. I to se nažalost dešava, i ogroman broj ljudi na to pristaje ili u tome svesno učestvuje. Deo zbog nadobudnosti karaktera tipa “ja sve znam“, deo po slabosti istog jer bitno je „biti u kombinaciji“, deo naravno jer je uvek „iznad situacije“ i tako dalje i nažalost, za milion njih sve dalje, koliko ih je najverovatnije napustilo zemlju u proteklih deset godina. Tako to biva kad vam je prosto neprijatno koliko nam dobro ide.

I zato treba na trenutak zastati. Pogledati oko sebe i iza sebe. Da bi videli i ono što nas tek očekuje. Pa makar i te famozne reforme za trenutak zastale. Polako, stići ćemo tamo gde već treba. Samo da mudro biramo put i društvo sa kojim smo krenuli.