Preko vode do slobode

Predugo su ljudi doživljavali reke prevashodno kao vodene puteve, način za snabdevanje vodom ili uklanjanje otpada. Priroda je i po tom pitanju predstavljala tek “neprijatnost“ koju je trebalo ukrotiti i prilagoditi je sebi. Ali, ako se odlučite za bitku sa Prirodom, obično gubite u njoj. Očigledno je to lekcija koja se mora prečesto ponavljati da bismo je konačno zapamtili.

Možda presporo a možda i prekasno, ozbiljne svetske nacije se ipak već gotovo čitavo stoleće trude da “popuste gas“ i polako vrate svoje zacrtane pravce razvoja u neke normalne okvire. Tokom druge polovine prošlog veka uporno su čistili reke od zagađenja a sada već četvrt veka idu i korak dalje, pokušavajući da ih vrate u njihovo prirodno stanje – rušeći brane, uklanjajući nasipe i oživljavajući poplavne ravnice.

Okvirna direktiva o vodama EU iz 2000.godine, zahtevala je da se sve reke vrate u “prirodan status“ do 2015.godine. Možda se u tome ni do danas nije u celosti uspelo, ali promene su itekako vidljive i merljive, sudeći prema podacima RiverWiki-ja, otvorene baze podataka koju čini mreža nacionalnih centara i pojedinačnih članova koji su vezani misijom unapređivanja i promocije obnove reka širom Evrope.

Prema njihovim podacima Britanija je, na primer, obećala da će obnoviti oko 1.500 kilometara reka. Ima 2.700 projekata u svom nacionalnom inventaru za obnovu reka, od kojih je 1.500 već završeno. Jedna od najvećih španskih reka, Duero, čisti se od brana i drugih prepreka koje je napravio čovek. Na najdužoj reci u Francuskoj, Loari, gde su se pre dve decenije aktivisti iz cele Evrope uspešno izborili da spreče izgradnju brane Ser de la Far, inženjeri sada ruše i preostale brane. Najveća danska reka, Skjern, vraća neke od močvara na svom ušću, nakon što su vraćeni meandri i spuštene veštačke obale kako bi se omogućilo sezonsko plavljenje oranica koje su sada ponovo pretvorene u livade.

U isto vreme, iz Srbije i njene najbliže okoline šalju se sasvim suprotne poruke i signali. Pre par nedelja svet su obišle slike neverovatne količine đubreta na Drini koje se “tradicionalno“ u periodu visokog vodostaja nagomilava u blizini hidro-centrale kod Višegrada, a deo lokalne, niške javnosti su sablaznile slike svinje uginule od svinjske kuge koja je bačena pored Južne Morave u selu Donje Međurovo da je razvlače psi i lisice.

Vratićemo se ipak još malo u nečiju drugu realnost, navodeći nekoliko primera kako bi metodom kontrasta izoštrili sliku sopstvene realnosti, tj.dijagnoze društva u kome živimo.

Dok se u “carskom gradu“ na Nišavi, kako to volimo često da kažemo a onda, izgovorivši ga, prečesto osetimo svu gorčinu ironije izrečenog, u vreme moćnog brkatog gospodina i druga Mileta Ilića, megalomanski projektovao nišavski kej pre trideset i više godina, u to isto vreme se u skrovitome gradu Utrehtu, Holandija, gde je svoj mir i utočište od poludelih balkanskih političara baš tada pronašao i Džoni Štulić, realan drug i gospodin, pristupalo se sasvim suprotnom projektu. Gradu je naime vraćan vodeni tok koji je šezdesetih isušen i pretvoren u saobraćajnice. Danas su tu, umesto asfalta, gužve i buke – ponovo voda, mir i zelenilo.

I nije samo Utreht taj koji uklanja nekadašnje tvrde i ljudskom rukom pravljene obale reka kroz gradove. Čitav niz evropskih i svetskih gradova već nekoliko decenija vraća prirodne tokove svojih reka.

Ovde možemo videti koliko je koštao i kako je izveden projekat obnove prirodnog korita reke Isar koja protiče kroz Minhen a ovde planove čuvenog američkog univerziteta Jejl koji treba da Los Anđelesu vrate prirodni izgled njegove reke.

Sa ove druge – naše strane realnosti, Niš koji su Miletovi drugovi socijalisti svojevremeno zaprojektovali, kao i njegova privreda, kultura i sve ostalo, ostalo je ovde gde je. Nigde.

Pogrešne procene, megalomanija, nerazumevanje prirode, društva, sveta, svega.

Ipak, pošto je poznato da socijalisti nikada ne odustaju, kao ni njihovi savremeni avatari naprednjaci, i mi ostali, koji smo nekako preostali, i mi bismo morali da ne odustanemo.

Zbog toga bi, za početak, bar neke osnovne stvari morali da vratimo Prirodi i Društvu. Onako kako dolikuje.

Nišava tako, u svom toku kroz grad i gradska naselja, mora ponovo postati “Vilina reka“ a ne u startu promašeni, nikada završeni, odvratni i zapušteni kanal za odvod vode i otpada.

I to je jedna od temeljnih tački mog političkog manifesta.

Skromno i u skladu sa vrednostima i pravcima razvoja normalnog sveta, Nišavu treba očistiti, njeno korito pošumiti, obezbediti staze za šetnju i rekreaciju, osvetliti ih, postaviti na nekoliko mesta određene sadržaje uz koje bi se ljudi osećali prijatno i komforno i to je to. I tako od uređenog dela keja pa sve do Niške Banje tj. ušća u Moravu. Projekat za narednih četvrt veka nove vizije i misije našeg grada. Povratak njegovih pluća, njegove duše. Mesto susreta, opuštanja, rekreacije, edukacije, kulture.

Počnimo od onog što je moguće. Onda će i ono, što nam se trenutno čini nemogućim, postati stvarnost. Mobilišimo se politički i vratimo institucije u službu i na korist građana.

Menjajmo. Jedne, druge, treće. Tako je zamišljen sistem koji treba da funkcioniše. Ne kao jeftina video igrica u kojoj će poslušni a bahati nesposobnjakovići, bez ikakve odgovornosti, do iznemoglosti drndati komande kojima, nažalost, direktno utiču i na kvalitet naših života.

Kažu da voda nosi sve.

„Odneće“ i njih, sigurno, ukoliko joj dopustimo da ponovo postane reka – čista, lepa i silna, a ne ustajala močvara, carstvo žabljeg kralja.

Preko vode do slobode. To je put.