Protesti u našoj zemlji zbog njihove države

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Srbija je još uvek veoma lepa kao zemlja. Nažalost, još uvek i veoma ružna kao država.

Pre ravno dvadeset godina, u niškim protestima koji su obilovali energijom da konačno promene tu odurnu, ali istinitu činjenicu “lepa zemlja ali ružna država“, bio sam samo još jedan iz mase, student prve godine prava, deo one nabujale reke koja je verovala, jer je imala razloga da veruje, da ova divna zemlja konačno zaista može postati i normalna država.

Taj nabujali tok iz `96 se konačno prelio po našem državotvornom ušću onog oktobra 2000.godine, poplavivši trg ispred Skupštine narodom koji je bukvalno svojim životom bio spreman da brani tu zajedničku viziju lepe i normalne države Srbije.

Sva kasnija poniženja, lomove i razočarenja još jedne srpske golgote, samo sada u novom milenijumu, surferi tog narodnog talasa, mada je tačnije reći prosto – naši jahači, su onako bahato/ironično umeli da obrazlože sa samo par nemuštih reči – da su za sve ovo krivi neki “mangupi iz naših redova“. I toliko.

Niko od tih drugara mangupa nije nikada suštinski snosio odgovornost, onako za primer i opomenu i ništa se suštinski nije promenilo da od jedne teritorije konačno postanemo Država. Sa velikim D tj. sa svojim institucijama/svetinjama, sa elitom koja će to umeti da gradi/čuva, sa narodom koji će o svemu tome imati svest/odgovornost.

I zbog svega toga, proneverenih nadanja, srozanih ideja, upropašćene budućnosti za još nekoliko narednih generacija, zbog obesmišljavanja svakog smislenog pokušaja da se ponovo pridignemo iz blata… ja uvek optužujem sve “demokratske lidere“. Sve, bez izuzetka. Naročito one koji bi još uvek da nam nešto bistre politiku. Ta “istrajnost i doslednost“ je po meni samo bahati bezobrazluk. Izneverili ste gospodo drugovi. I ako niste kojim slučajem počinili neka krivična dela – omanuli ste. Ende, finito, konec. Ćao. I budite srećni što smo samo primitivni balkanci pa vas ne pljujemo u prolazu u lice onako kulturno, recimo mediteranski.

I prezirem vaš “politički rad“ više nego onaj dotadašnje “crvene buržoazije“ za koju je bend Direktori predlagao najbolje post-izborne aktivnosti, tih devedesetih… Ta gvozdena metla za čišćenje ulica od miloševićevskih pulena `96 se danas ni po čemu ne uklapa u model predviđene političke korektnosti. Namerno izostavljam navodnike jer smo se evo već svi navikli na te kategorije. Kako evropski… Ali zar to tada nije bilo tako iskreno, ljudski, realno, živo? Verujem i spasonosno da je samo primenjeno. Na sve naravno. I “njihove“ i “naše mangupe“. Jer su svi takvi zapravo isti. Upropastitelji prave države. I zar nije baš ta toliko glorifikovana Evropa sa istim problemima upravo tako izlazila na kraj?! Zar nije licemerno govoriti drugačije? I pogubno ne postupati onako, evropski? Jer su tako postupale i postupaju i danas one lepe države o kojima se kod nas toliko i priča i sanjari.

Zbog zakona, sprovođenja istih, elite koja sa strane to kontroliše i insistira na čuvanju opštih/narodnih interesa konkretne zemlje/države. Jer su ti pojmovi po logici stvari u jedinstvu. Zemlja i država. Nažalost, ne i kod nas. Mi smo duboko duhovno i intelektualno podeljen narod. Usuđujem se da kažem da smo po pitanju nacionalnih interesa/planiranja zapravo šizofreni. Mada je sve to zapravo posledica jednog nesrećnog spleta kolektivnih osobenosti poput opšte nebrige, neozbiljnosti zajednice i sklonosti ka brzoj razočaranosti u istu.

I tzv. elita koja bi trebalo da krmani procesima u društvu, da ispravlja tamo gde ne valja, ta već pominjana naša čeda jednog takvog “sistema“ su višedecenijskom negativnom selekcijom dovela zemlju/državu do ruba opstanka u svakom smislu. Lideri “demokratskih promena“ su na našu nesreću, ispali još gori od onih pre njih. Ovo aktuelno/naprednjačko političko zlo namerno ne komentarišem jer pominjana šizofrenost ovde dostiže svoj vrhunac i seče nas bukvalno u svakoj porodici, u svakoj kući. Razmere naše trenutne narodne podele su nesagledive. A sve je zapravo veoma jednostavno (jer je vrhunski odrađeno) i svodi se na masovnu manipulaciju pomoću figure novog velikog vođe onima koji zbog svog životnog pristupa i pogleda u budućnost nužno stvari moraju sagledavati optimistično – naspram kojih ostaju oni koji to čine pesimistično. I takvi prvi i takvi drugi ostaju da žive u ovoj državi. Oni realistični je napuštaju. I u tome je cela tragična poente ove priče.

Opet, zbog žalosnog “jubileja“ dvadestogidišnjice građanskih/niških protesta, vratiću se još malo komentarisanju naših “demokratskih“ predvodnika iako nam je već svima odavno sve jasno. Što bi se reklo kod nas što smo s Juga (a ne sa Ladu) “jasno ni je“. Pokazali su naši jevropejci da su samo blede kopije, da su mutirani primerci ili divergentni ostaci jednog učamrelog birokratskog sistema, da su zapravo svi jedni isti potomci i nastavljači one politikantske, prevrtljive malograđanske “inteligencije“, one suštinski neprosvećene birokratije koja uništava svaku državu. Samo prosvećena, srazmerna i kompaktna, nacionalno odana/predana birokratija može da stvori jaku državu. To je temelj evropske države. Ovo kod nas je već čitav vek samo reciklir one sveprisutne ološ-elite, one kojoj je suštinski jedino stalo do sopstvenog interesa, bez ideje za brigu o opštem, budućem a kamoli tek tuđem. I moram priznati da su ovi “novi“ u tom smislu pokazali da su značajno ispod nivoa nekadašnje “poštene inteligencije“ dakle komunističke jugoslovenske elite koja je definitivno imala osećaj brige bar za svoju decu tj. Za ono što im ostavlja, želeći da to bude nešto vredno, nešto konkretno, pa makar i pozitivno sećanje.

Takozvana demokratska elita je pokazala apsolutno odsustvo svesti i emocija čak i za tako nešto, jer je bud-zašto razdala i upropastila perspektivu svemu onom što je bitno za budućnost i njihove sopstvene dece, a da ne govorimo tek o nečijoj “tuđoj“. I čemu navođenje gomile primera ako je dovoljno reći da su prodata, pardon “data u koncesiju“ izvorišta naših voda – strateškog elementa za ovaj milenijum?! Nema naprosto mesta za dalju raspravu o tome.

Da li treba nešto poručiti pripadnicima te novo/stare srpske elite? Ja iskreno nemam šta. Nikome od njih nemam ništa lično da poručim. Poruke bi trebalo da im pošalje naš narod. Na izborima, u protestima zbog izvršenih pronevera, na sudu zbog krivičnih dela.

Nažalost, poruke se trenutno jedino šalju lično i to najčešće odlascima i napuštanjem zemlje. Ne i države. Njeni smo večiti taoci. Ne osuđujem ljude koji su iznevereni od svih, prepušteni sami sebi da se snalaze i traže neki bolji izlaz u nekoj drugoj zemlji, u nekoj boljoj državi. I ja sam tu negde. Na granici između svoje prelepe zemlje i ove odvratne države. Još uvek njen, nikako svoj.

Zbog tih, koji koriste tu našu ljubav prema zemlji, tu najnormalniju vezu prema svom, zbog njih za koje sa pravom kažu da su iskoristili patriotizam kao svoje zadnje utecište, zbog njih sam i besan i nemoćan. Zbog takvih psujem državu, ali je ne potkradam. Da bi se razlikovali. Da bi pobedila vera da ima smisla.

Nažalost, zbog nas koji sve to nemo gledamo, prepuštamo se “toku događaja“ i na kraju potpuno predajemo, zbog nas takvih – sve manje verujem u budućnost ove zemlje za moju, tj. za našu decu. Zbog nas koji smo njenu lepotu i bogatstva predali njima, zbog nas ovakvih mi se napušta i ova zemlja. A ovu državu sam već odavno napustio iako sam sve vreme tu. Još pre dvadeset godina, na protestima koji su počeli u Nišu.

Niš nažalost više nije taj grad. U njemu žive neki drugi ili neki promenjeni ljudi. Voleo bih da grešim. Da me razuverite svi. Zaista bih voleo. I to mora biti veoma brzo. Zbog naše dece. Jer su ona deca sa protesta devedesetih već zakasnila.