Šta dalje?

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Dobro, prođe i to izborno čudo. I, šta sad? Da im dajemo li onih sto dana pa da onda kritikujemo ili da počnemo bolje odmah da sagledavamo činjenice i da vidimo šta ćemo i kako ćemo na dalje?

Počeo bih sa evropskim trendom koji se neminovno preliva i na sva društva u njenoj orbiti. On se, po meni, ogleda u sve jačoj, prisilnoj i birokratskoj centralizaciji i u sve jasnijem, centripetalnom odgovoru, u razdrobljujućim silama koje će, kako vreme odmiče, biti sve jače i prisutnije.  I to ne primarno u državnim granicama, već regionalnim. Pa, šta dalje? Za početak se treba pripremiti za ta, gotovo izvesna, jačanja uloga regionalnih centara.

Beograd će sa svojom okolinom, kao svet za sebe i država u državi, jednostavno nastaviti sa svojim trendom rasta i razvoja. Ostali regioni Srbije? Kosovo je večito istorijsko pitanje i vangeneracijsko pregnuće koje sigurno još nekoliko generacija neće moći da vrati pod direktnu sferu uticaja. To opet nema veze sa pamćenjem i našim odnosom prema njemu. Vojvodina je u svakom smislu “evropski region“ što je u principu dobro za sve njene ljude, a Šumadija je i dalje toliko žilava sredina i preduslov svake srpske državnosti da će se narod tamo uvek nekako pobrinuti za sebe. Sa Beogradom ili bez njega. A mi, čuvena ’’prestonica jugoistočne Srbije’’? Mi smo, definitivno, posebna priča.

Najgore po nas Nišlije je da nastavimo u dosadašnjem pravcu, da gotovo svima zavidimo, ovima “gore“ podilazimo, stalno se nešto kalimerovski žalimo, a pritom se još i neprestano raseljavamo. Najčešće u onu pravu prestonicu u kojoj ima udruženja i Topličana i Leskovčana… ali ni jedno Nišlija. To mnogo govori samo po sebi. O nedostatku elementarnog samopoštovanja i identitetske povezanosti, a kamoli solidarnosti.

Ovde nam je inače taj isti “Beograd“ večito kriv za sve. Za đubre i rupe po ulicama, propali gradski inventar, katastrofalne lokalne kadrove, kulturnu politiku, odnos prema famoznim stranim investitorima… Ne znam da li vam je poznato da i lokalne vlasti u pregovorima sa stranim investitorima imaju ključnu ulogu i da znatno mogu da utiču recimo i na budući iznos zarada zaposlenih? Tako dolazimo do paradoksa da, na primer, u Loznici zaposleni u privatizovanoj fabrici čarapa imaju skoro duplo veće zarade od zaposlenih u takođe privatizovanoj niškoj tekstilnoj industriji. Namerno sam za poređenje uzeo dve slične industrijske grane sa približno istim brojem zaposlenih i postojećom infrastrukturom. Razlog? Takav je bio dogovor lokalnih vlasti sa stranim investitorima. Barem tako priča gradonačelnik Loznice navodeći upravo niški primer.

Takođe, ako smo živi svedoci sve većeg finansijskog pritiska i potraživanja centralnih državnih organa prema nama, istovetnog ponašanja i vlasti na lokalu uz ujedno sve manji obim njihovih realnih nadležnosti; ako smo izgubili regionalni medijski servis, a dobili degradirani položaj ED “Jugoistok“; ako se pomoć nadležnih institucija našim festivalima i drugim kulturnim događajima dobija obrnuto proporcionalnom metodom u odnosu na ostale u državi… onda je to definitvno znak da stvari i procesi u našoj lokalnoj zajednici ne funkcionišu na ispravan način i da je nužna i neophodna njihova promena. Pa kako onda?

Očigledno je da su centralizovane partije iscrple sve svoje mogućnosti u donošenju suštinskih promena koje su neophodne Nišu. Gotovo da je pravilo i to da je on samo odskočna daska za prestoni grad ili rezervno rešenje za zbrinjavanje zaslužnih partijskih legionara. Pretpostavljam da smo konačno svi shvatili da je sklanjanje od politike u stranu i tzv. “neprljanje ruku“, potpuno pogrešna logika koja ostavlja širok prostor njihovim negativno selektovanim kadrovima? Da smo konačno razumeli da je neophodan ulazak nekompromitovanih i savesnih ljudi u lokalne institucije, kako bi konačno omogućili njihovu funkciju u punom kapacitetu?

Sve to je trenutno jedino ostvarivo kroz savez autentičnih lokalnih grupa građana, bez ideoloških i drugih podela, koje bi za osnovni programski cilj imale jedino Niš i naše živote u njemu. Uz ozbiljne i posvećene ljude, oslobođene partijsko-interesnih sveza, uz jasan medijski pristup i konkretan rad sa stanovništvom, mislim da je moguće dobrano zatvoriti dalji pristup gradskoj upravi partijskim feudalcima i svesti njihova demagoška prepucavanja sa “velikih tema“ i “velikih lidera“ na jednu osnovnu ravan lokalne problematike i konkretnih, neiznuđenih rešenja. Šta je garancija takvom jednom pristupu? Pa upravo činjenica da labave veze unutar bilo koje grupe građana jednostavno gube smisao ulaskom u institucije jer tamo svako svojim imenom i prezimenom mora da postupa po zakonu i pravilima službe. Nema tvojih partijskih čuvara ni u državnoj upravi ni u sudstvu da te organizovano, zapravo kriminogeno, zaštite. Takav pristup već decenijama blokira kartel političkih partija gde su svi interesno uvezani i te čvorne veze se više ne mogu preseći makazama njihove proizvodnje.

Bez ikakvih lokal-šovinističkih tendencija koje bi mi pojedinci zbog sledećeg stava mogli pripisati, smatram takođe da Niš ne mogu adekvatno da predstavljaju i vode ljudi koji su se ovde zatekli sticajem okolnosti ili nezasluženo, “igrom hude sudbine“. Kojima stalno smeta ili ne poznaju valjano mentalitet njegovih ljudi ni osobenosti ovih krajeva, koji, na kraju krajeva, i ne govore niškim govorom već ga se stide ili čak preziru, namećući pritom bahato i izgovor i običaje i osobenosti svaki svog kraja. To ne čini jedan grad metropolom, kako bi neki voleli da kažu, pogotovo ako on to ni po svom kapacitetu niti prirodi nije.

Znam da se o ovome obično ne piše javno, bar ne ovako, već da to u svakoj uređenoj i utegnutoj sredini predstavlja nepisani kodeks koji jednostavno mora da se poštuje od svih, a naročito od strane pridošlih. Ali, nije normalno ni da se o tome samo šapuće jer bi nas neko mogao optužiti za nešto što pogotovo u ovom gradu ne stoji, jer je Niš uvek bio i više nego otvoren za svačije, ali i, otkad pamtim, nekako prikriven i postiđen svojim. Prosta je stvar u svakoj sredini – bez dve do tri generacije, ljudi su tu jednostavno pridošlice i mogu jedino da konstruktivno, nenametljivo i sa strane utiču na već postojeći poredak i stanje stvari. A izgleda da je jedino kod nas upravo pravilo da se prave Nišlije najmanje pitaju i da je baš njihov, izvorni govor, jedna subkulturna kategorija, dobrodošla isključivo na pijaci, kafani ili kaldrmi, ali ne i u njegovim institucijama ili medijima!? Pa to je klasično šizofreno stanje i zato se ono, očigledno tragično, očitava u svim niškim porama društva.

Naravno da je sada teško insistirati na ukidanju tih i takvih, pre svega ponižavajućih standarda i da je za njihovu promenu, tj. za postojanje svesti o značaju te promene, potrebno vreme, ali od nekog izgrađivanja kulturnog i svakog drugog identiteta se mora početi ako kao zajednica želimo iole uređenu budućnost. Potrebno je naći vezivno tkivo koje bi ujedinilo sve one koji imaju nameru da u Nišu žive i rade, ispoštovati sve društvene slojeve sa njihovim specifičnostima, što je ozbiljan posao koji zahteva institucionalan pristup. Zato o tom – potom.

Za početak je neophodno raditi na pomenutom savezu lokalnih grupa građana i istisnuti iz lokalnih predstavničkih organa one partijske kadrove koji spolja, svojim insceniranim političkim sukobima samo koče njihovo adekvatno funkcionisanje, dok su privatno uglavnom svi u svojim dogovorima i talu. Dosta je bilo, stvarno! Nevezano za ime ili delovanje aktuelnog političkog subjekta. To je prosto stvar elementarne životne logike. Što se mene tiče, stojim uvek na raspolaganju ovoj, upravo iznetoj ili nekoj sličnoj ideji takvog niškog okupljanja koje bi za cilj imalo oslobađanje postojećeg sistema pre svega od njega samog. Ali i od nas samih, već oguglalih na plivanje u tom mulju.
I bez pretencioznih parola molim. Ajmo krotko al` uporno, što bi rekle stare Nišlije. Pa će bude valjda nešto i od nas za ovai naš vek.