Niška pijanistkinja zablistala na festivalu u Vranju

Autor

Marija Adamov

Muzikolog, dugogodišnji muzički urednik u Radio Novom Sadu i umetnički direktor "Novosadskih muzičkih svečanosti".

S novim motom „Don’t stop the music“, Letnji pijanistički festival u Vranju, „Piano Summer“ održao je ovog avgusta, u osmoj godini postojanja, svoje šesto izdanje. „Ne dopuštajući muzici da stane“ ni u ovo vreme još neizvesnog potpunog oporavka od teške, godinu i po dana duge pandemije, ova vredna umetnička manifestacija se već od preseljenja iz Ohrida u Vranje, 2015, a na radost ovdašnje publike željne muzičkih događaja, i ovog puta pokazala kao redak primer uspešne decentralizacije domaće kulture.

Poput ranijih godina i sada je ugostila ugledne pijaniste iz različitih zemalja; od doajena svetske muzičke scene, do naših mlađih umetnika i njihovih kolega iz inostranstva. Upravo zahvaljujući ovom značajnom međunarodnom zbivanju, Vranjanci su bili u prilici da upoznaju legendarne interpretatore poput Majkla Leslija poreklom iz Australije, Nemca Klausa Šildea, ili najveće dame turskog pijanizma Gulsin Onaj, pa i nekolicinu izvođača s Dalekog Istoka koji nisu nikada nastupali ni u Beogradu ni Novom Sadu, niti u Nišu ili bilo kojem gradu u Srbiji.

Pod rukovodstvom i zalaganjem Zorana Imširovića, pijaniste mlađe generacije i našeg porekla (koji je školovanje započeo u Nišu, a nastavio u Minhenu, gde sada živi i deluje) „Piano Summer“ je ušao u Evropsku kulturnu mrežu, iz Vranja se šireći u Nemačku, gde se uz podršku Vlade Bavarske koncipira kao jedan od najvećih praznika klasične muzike u ovoj zemlji, zatim u Južnu Afriku, nadamo se i u Beograd, a krajem avgusta i na jug Italije, u istorijski bogat grad Nardo, u Apuliji.

Kako je istaknuto na zvaničnom otvaranju upriličenom u novom Pozorištu „Bora Stanković“, otvorenom oktobra 2019, Vranju se „otškrinuo“ jedan „novi prozor u svet“, podstaknut i zahvaljujući Ministarstvu kulture, Gradskoj upravi i drugim brojnim institucijama, poput Srpske pravoslavne crkve, ali i ostalih aktera društvenog i političkog života, Muzičkoj školi „Stevan Mokranjac“ i mnogih dobronamernih ljudi i posetilaca, svih zajedno zaslužnih što je Festival u poslednje dve godine postao i deo Evropske kulturne platforme, a Grad Vranje i član Uneskove Mreže kreativnih gradova.

U punoj (još uvek po pandemijskim uzusima korišćenoj), veoma prijatnoj pozorišnoj dvorani, s podrazumevajućim, uvek primerenim obraćanjem, muzici naklonjenog gradonačelnika dr Slobodana Milenkovića, u koje je „uvela“ Marija Dinov, predsednica Udruženja umetnika „Piano Summmer“, inicijalni resital je pripao Zoranu Imširoviću, po ugledu i značaju za Festival, čelnog čoveka, njegovog umetničkog direktora i osnivača.

Njemu je po svim zaslugama pripala čast da prvi „isproba“ muzičke akustičke uslove i karakteristike nove sale, sada prvi put upotrebljene kao koncertni prostor, kao i da ih, zajedno sa slušaocima, uporedi sa do prošlih godina korišćenom, za koncertne
priredbe odličnom, dvoranom Vojske Srbije.

Dva koncerta zaredom, drugoj i trećoj večeri Letnjeg pijanističkog festivala u Vranju, poklonili su portugalski umetnici. Na prvom je nastupio respektabilni Adrijano Žordao, a drugi su priredili Makedonka Maja Stojanovska, naturalizovana Lisabonka i njen kolega Tijago Nuneš, svirajući klavir u četiri ruke.

Ipak, kruna među pet resitala na Šestom festivalu „Piano Summer“ u Vranju, i pored značaja nastupanja Zorana Imširovića i troje portugalskih umetika, pripala je (i to ne samo zbog našeg patriotskog ponosa, već prvenstveno zbog raritetnosti ponuđenog repertoara, ali i njegovog primerenog predavanja), dvema domaćim pijanistkinjama, Mariji Dinov i Biljani Gorunović, doktorima nauka, odnosno umetnosti.

Prvo se Marija Dinov, predstavnica još uvek mlađe generacije umetnika, prihvatila izazovnog poduhvata interpretacije 12 kompozicija iz Prve knjige prelida Kloda Debisija, ne tako čestog zadatka prezentacije jednog integralnog opusa u celini opsega, a po trajanju, gotovo kompletnog celovečernjeg koncerta.

Smelo se upustivši u demonstriranje svojih sviračkih sposobnosti, ona je uspela da iz instrumenta izvuče više no očekivane boje i dinamičke nijanse, a zahvaljujući i svojoj dobroj artikulaciji, elastičnim prstima i odmerenom poniranju u tipke, fino i znalački izniveliše jačinu tonova.

Svaki od 12 različito naslovljenih komada nosi i određen tehnički zadatak, poput raznovrsnih ukrasa za različit prstored, ponavljanja tonova, adekvatne pedalizacije, samostalnog vođenja tema i kontrapunkta u glasovima, u potpunosti osvetljavajući kompozitorov stil i odnos prema klavirskoj muzici.

Razradivši promišljeno sve detalje, a pri tome neopterećena savladavanjem izvođačkih zahteva i problema, pijanistkinja je osetljivom muzikalnošću i prefinjenom osećajnošću i nadasve s velikim „poštovanjem“ autora, izrazila svoju viziju Debisijevih stvaralačkih zamisli.

Odmereno u tempima, dinamici i tek diskretnoj agogici, približivši se jasnoćom udara i skromnijim korišćenjem pedala akustici impresionističke muzike, oslikala je suptilnim i nežnim valerima neprekidnu, ozbiljnu nisku komada koji su se otvarali poput jasno vizuelizovanih, mozaički građenih i improvizaciono oblikovanih impresija.

Tako smo u obilju kolorita i dinamičkih promena, harmonskog i agogičkog talasanja odslušali i „odgledali“ smirene, ali i jedva naslućenim ritmom igre „uznemirene“ Plesačice iz Delfa , klizeća, ali i vazdušastim klavirskim arpeđima ustalasana Jedra, tokatno užurban Vetar u ravnici, senzualno ustalasane

Zvuke i mirise lebdeće u večernjem vazduhu , sočniju sonornost i ekspresivnost stilizovane italijanske tarantele u Brežuljcima na Anakapriju, spori hod i izvesno „spokojstvo“ i usamljenost pejzaža u Koracima u snegu , a onda u uspinjućoj tokatnosti i kliktavom instrumentalnom diskantu viziju tornada u sedmom komadu Šta je video zapadni vetar.

U tumačenju preostalih preludijumskih slika, poseban utisak ostavio je portret prelepe Devojke sa lanenom kosom, po jednostavnoj liričnosti i usrdnosti raspoloženja, te meko razloženom molskom septakordu (koji svojim baršunastim odsjajem dočarava blagi devojački lik), ostvaren potpuno u skladu i sa zamišljenim karakterom, i delikatnim senzibilitetom pijanistkinje Dinove, koja svira za one prave sladokusce i ljubitelje rafiniranog klavirskog zvuka.

Usledio je deveti prelid Prekinuta serenada, življeg, fantazijsko- nokturnovskog karaktera, s tek naglašenim dočaravanjem sviranja na gitari, „majstorsko delo“, kako ga je označio De Falja, kojem je pijanistkinja dala crte „andaluzijske otmenosti“, delikatno istakavši baš osobine koje je u njemu video veliki španski kompozitor. Potom, i velom mističnosti osenčena Potonula katedrala, s efektom odjeka zvonjave u svim instrumentalnim registrima i asocijacijom na gregorijansko pojanje u paralelnim kvartama i kvintama, čije je izvođenje dosezalo punu orkestarsku zvučnost.

Možda ritmički najgipkijem, melodijski najlepršavijem, i po karakteru najkapricioznijem komadu Pukova igra, umetnica je, pored naglašavanja ovih elemenata, s duhovitim „pasažnim“ iščezavanjem na kraju, upravo „vickasto“, najzad i s duhovito „tokatiziranim“ Minstrelima, zaokružila svoje majstorsko predstavljanje ove kapitalne Debisijeve zbirke.

Dodatak Ondine iz Druge knjige autorovih prelida, portret nestašne morske nimfe, kao zaštitni obol sklonosti Marije Dinov ka impresionističkoj muzici i njenom velikanu Debisiju, zaokružio je ovo, u mnogim momentima, upravo nestvarno veče.