Ko se drznuo da prekine gromoglasnu tišinu?

Autor

Marija Filipović

Osnivač sajta urednik.rs.Bavi se lekturom, prevođenjem i pisanjem.

Šta god da je prekinulo 15 minuta ćutanja na velikom protestnom skupu 15. marta za 15 žrtava pada nadstrešnice na rekonstruisanoj Železničkoj stanici u Novom Sadu – taj zvuk kao da je došao iz samih dubina pakla. 

Dan pre skupa u Beogradu, na internetu sam čula nadahnuti kratak govor jednog od najboljih naših glumaca, Radoslava Milenkovića, u kojem je, obrativši se studentima, 15 minuta tišine nazvao „remek-delom“ duha ovog vremena. Tih petnaest minuta tišine, evo već koliko dugo, „zapravo su najmoćniji zvuk i smisao koji je ova neznalačka, zlikovačka, kriminalna vlast mogla da čuje. Hvala vam na toj tišini!“, rekao je, a ja pomislih kako ništa manje i nisam mogla da očekujem od vrhunskog umetnika kakav je on, i kako je pogodio suštinu. 

Podsetilo me to na sopstveni osećaj kada sam ovu Novu godinu dočekala na kraju mosta pred niškom Tvrđavom, dok je trajalo 15 minuta ćutanja. Bio je to najveličanstveniji doček u mom životu, i istovremeno – najdirljiviji. Budući da sam bila sa novinarima (iako ne „na zadatku“) mogla sam sa strane da vidim lica tih divnih mladih ljudi, nepomičnih, smrtno ozbiljnih, zrelih, u trenutku kada bi u nekoj normalnoj zemlji možda bili na žurci, na nekom ludom i opuštenom dočeku. Pošto su se, negde u blizini, u ponoć čuli i videli vatrometi, a do mesta našeg skupa dopirali i zvuci novogodišnjeg koncerta (koji je, prema planu, i trebalo bojkotovati), taj kontrast pojačavao je osećaj neke druge dimenzije. Ta snaga i nepokolebljivost, ozbiljnost koja se videla na licima mladih, i duboka svest da nije vreme za slavlje i da se ne sme zaboraviti tih 15 nevinih žrtava, kojima dugujemo borbu za normalnu Srbiju – da, svakog minuta se na svakom licu baš to moglo pročitati! – i to u danima kada su sa vrha države pa do režimskih medija ti isti studenti nazivani huliganima, izgrednicima, stranim plaćenicima – to je nešto što se ne zaboravlja. Elem, moj prvi pravi doživljaj te moćne tišine, samo je potvrđen na narednim velikim protestima u Nišu. 

Samo oni koji su to ikada doživeli mogu razumeti taj osećaj ujedinjenosti svih studenata i građana veličanstvenošću trenutaka tišine, kada sve stane, kada se bukvalno ništa ne čuje, osim ponekog drona koji iz vazduha beleži taj jedinstveni prizor, kada se utišaju čak i dečiji glasovi i sve se pretvori u tišinu koja govori mnogo više od hiljada glasnih reči. Možda među svim tim ljudima ima mnogo razlike, pa i neslaganja, ali to kako su jedinstveni u snazi otpora prema zlu koje sve pritiska, prema nepravdi, pred sistemom koji melje sve pred sobom, pred nazajažljivošću i beskrupuloznošću ove vlasti, ti trenuci tišine koji tako leče i čine nas boljima – to je na nivou nečeg svetog, gotovo nadrealnog i anđeoskog.

 I sada dolazimo do simbolike prekinute tišine i famoznog zvučnog topa. 

Da li je slučajno veliki despot, upravo zbog reči upotrebljenih u izveštavanju sa protesta – „odjeknula je tišina“ napravio jedan od najvećih gafova u poslednjih mesec dana – nazvavši novinara „imbecilom“? Naravno da nije. Ta tišina, očigledno, najviše boli, i pogađa pravo u metu. Ta gromoglasna tišina najviše nervira onoga koji je nikada neće razumeti, ali je i te kako svestan njene snage, onoga ko ne razume suštinu 15 minuta ćutanja jer uvek iznova dokazuje, i on i njegova klika, kako mu nije nimalo stalo do pripadnika naroda i njihovih života, iako u svom klasičnom demagoškom maniru već četiri meseca pokušava da nas ubedi u suprotno. 

Da li je slučajno upravo dok je trajalo 15 minuta ćutanja na velikom prostestnom skupu u Beogradu ispaljen zvučni top (ili šta god to bilo, sve i da uzmemo u obzir neku drugu mogućnost); zašto su ti tako veličanstveni trenuci tišine prekinuti nečim strašnim, što je brojne protestante, a to je činjenica, nateralo da zatraže lekarsku pomoć? Naravno da nije, i naravno da je to na najsimboličniji način pokazalo svu nemoć i sav bes onoga ko stoji iza toga. Pokazalo je, takođe, i da ono što je suprotstavljeno nečemu tako iskonski dobrom – može odražavati samo sušto zlo! I ako je do sada možda neko imao dilemu u vezi sa tim, ono što je sada sigurno je da imamo posla sa suštim zlom. 

Ne govori li u prilog tome i ono, kako su ga brojni zgroženi građani na internetu nazvali: „slavlje samih sotona“ na televiziji Informer, likova koji se vesele nekakvoj svojoj „pobedi“ puštajući šund-patriotske pesme, uz reči „đavoljeg advokata“ koji se preziva na slovo Đ: „i jedna povodom ovog zvučnog topa: Duni vetre preko jetre“!?

Ne govore li, jednako monstruozno, u prilog tome i ove pretnje sa vrha da će biti hapšeni oni koji šire paniku, zapravo oni koji govore o upotrebi zvučnog topa. Uprkos tome što je na desetine građana na svojoj koži osetilo dejstvo zvučnog topa (ili nečega sličnog) i što su milioni građani na snimcima videli šta se desilo i svojim ušima čuli taj pakleni zvuk – iako se, kažu, ni izbliza ne može čuti kao uživo – na pomenutom režimskom mediju gledaoce bez pardona ubeđuju, ne pokušavajući čak ni da daju neko drugo objašnjenje, da je sve to bila čista i ničim izazvana panika! Ali, što je mnogo opasnije – jer, ko još veruje čisto režimskim medijima – iz vrha policije i vojske i na RTS-u su se čule tvrdnje da nije upotrebljeno ništa slično.

Neverovatan je način na koji onaj koga prozvaše Nepomenikom priča kako je sve prošlo mirno na protestu, pa čak i pohvali studente – baš kao da to nema nikakve veze sa njim, kao da je on neka neutralna i neprikosnovena sila koja ima tu samoprisvojenu moć da u svemu presudi. Neverovatno je kako priča da je ekonomija zemlje ugrožena, kako bi sve bilo tako bajno i sjajno samo da, ničim izazvani i iz čista mira ti prevejani huligani nisu krenuli da ruše „državu“ (ah, da, plaćeni su od stranih sila, jer im smeta taj nepojmljivi razvoj Srbije). Prosto da se zapitaš – da mu nisu i savetnici otkazali poslušnost, jer, kome normalnom nije jasno da time samo još više nagoni pre svega te mlade ljude na borbu i daje im snagu da ne posustaju, dok on jednako proglašava proteste završenim i priča kako je pobedio „obojenu revoluciju“.