Melanija – žena koja je „uspela“ u životu

Autor

Marija Filipović

Osnivač sajta urednik.rs.Bavi se lekturom, prevođenjem i pisanjem.

Svojevremeno me je, u razgovoru za novine, profesorka dečije psihologije na Filozofskom fakultetu upoznala sa zanimljivom temom svog naučnog rada (parafraziram): loš uticaj fenomena barbi lutaka na odrastanje devojčica. Barbi uživa u luksuzu – skupa (čitaj: kič) odeća, skupi automobili, bogati dečko… Sve u svemu, kako tada reče moja sagovornica, tako se od malih nogu kod devojčica razvija pogrešan sistem vrednosti, promovišu pogrešni uzori, i u krajnjem, tako se odgajaju sponzoruše…

Elem, bilo je to mnogo pre barbi manije izazvane nekim „kultnim“ filmom koji ovde nije tema (nisam pogledala niti bih ikada svoja čula kaznila tom eksplozijom kiča), a koji se, kažu, bori protiv stereotipa o ženama koji se pripisuju „barbiki“, budi „žensku energiju“. Dakle, feminizam u punom sjaju – sam po sebi vrlo problematičan, a sa druge strane – ničeg opasnijeg od nazovikritičkog pogleda, a zapravo najbolje reklame za kritikovanu pojavu!

No, vratimo se Melaniji. Čitam na sajtu renomiranog nedeljnika ozbiljan tekst o novoj-staroj prvoj dami SAD-a, u kojem se citira izvesni gospodin Ocvirk, gradonačelnik slovenačkog mesta Sevnica odakle, jel’te, potiče dotična.

„Kao Sevničanin i Slovenac ponosan sam da je gospođa ponovo prva dama, isto tako sam ponosan što njen sin Baron (Barron) govori i razume slovenački, što može biti na ponos svim Slovencima, tako da čestitam za taj uspeh…“

Izjavio je to gradonačelnik tokom opštinskog praznika, dodavši da je Sevnica već postala poznata po njoj i da „njen uspeh pokazuje da svako sa bilo kojeg kraja sveta može postići velike stvari ako je aktivan“. Čuj – „aktivan“! – šta god to značilo…

„Mislim da je to vrlo važna poruka za svakog od nas da aktivno učestvujemo u životu i da ga oblikujemo, a onda će doći i uspeh“ – da, baš tako je poentirao gos’n Ocvirk, a ja se, pročitavši, zapitah: da li samo meni ovo zvuči poput najsjajnijih redova najvećih pisaca satire. Da li je čovek bio ozbiljan?

Sve bi bilo u redu da su se ove reči odnosile na dobitnicu Nobelove nagrade za fiziku, ili za književnost… ili za mir… ili možda na ženu – hirurga koja obavlja operacije širom sveta, ili na sportistkinju koja niže olimpijske medalje… Ali kako, u suprotnom, objasniti i shvatiti ovaj hvalospev? Zapravo, odgovor je prost, i nalazi se u prvim pasusima teksta.

Šta je danas najveća i neprikosnovena mera uspeha? Novac, bogatstvo, samim tim i moć, a ako samo napravimo kopču sa barbi fenomenom, možemo slobodno reći i – najveći uspeh za ženu je „bogata“ udaja! Zar ne govori baš to citirani a i ostali hvalospevi prvoj dami po internetu nakon upravo održanih izbora. Jer, najveće njeno dostignuće nije vezano za profesiju (bio to i modeling) nego za udaju!

Istini za volju, kada smo kod profesije, pročitasmo u pomenutom ozbiljnom tekstu da je prva dama svojevremeno bila student industrijskog dizajna i arhitekture – ha, nije teško odgonetnuti da bi mnogo manje visine dosegla, sve i da je bila veoma uspešna u ovoj ili sličnoj kreativnoj i značajnoj – u smislu doprinosa kulturi, umetnosti, nauci – profesiji.

Neko bi sada rekao da dotična možda ima uticaj (i doprinos) druge vrste, kao žena, možda i „glas razuma“ moćnog političara u koga milioni polažu velike nade na globalnom nivou. Ali, to je nešto što može ostati samo na nivou pretpostavki, realno – teško prihvatljivih. A šta je u stvarnosti „uspeh i dostignuće“ prve dame – to što je pratilja i žena–trofej moćnog vladara za kojeg se vezuju mnoge seksualne afere.

Ali, nije samo Melanijin „uspeh“ ono što ovih dana daje fin primer mladim generacijama na internetu, tu je i pevačica (koja se proslavila opskurnim hitovima i vulgarnim izgledom) i njena kuća od pola miliona evra sa bazenom, tu je i matori moćnik šou-biznisa i priča o njegovim „emotivnim vezama“ sa mnogo mlađim ženama iz posla – još jedna manifestacija barbi fenomena i svođenja žena na trofeje, u čemu, naravno, i same učestvuju.

Kada mladi za „dobro jutro“ prošetaju internetom, to je ono što im se plasira kao najvrednije pomena, kao najviša dostignuća, a oni, naravno, padaju u očaj što njihovi roditelji nemaju kuće sa bazenom, a ako su ženskog pola, uveliko sanjaju o bogatoj udaji kojom će rešiti sve probleme i dostići „nebeske“ visine. A roditelji – oni su ti koji bi trebalo da, u svojoj trci baš za tim famoznim novcem, odvoje vreme za borbu protiv interneta i podučavanje svoje dece kako treba da čitaju, da rade na sebi, da razvijaju prave ljudske kvalitete, da poštuju i cene ljude po stvarnim a ne lažnim vrednostima, da uživaju u pravoj umetnosti, da se vraćaju prirodi i duhovnosti, nasuprot pošastima moderne civilizacije – i sve to ako i sami odavno nisu zaboravili šta su to prave vrednosti!