Bleda slika predsednika

Autor

Marko Smiljković

Urednik Gradjanin.rs

Kada su građani mog grada čuli da se predsednik republike odlučio da dođe u Niš, pomislili su da je Andersen vaskrso. Bajkovita nadanja govorila su da će Tadić održati govor nade. Ne tako snažan kao Milošević na Gazimestanu, ali dovoljno jak da na svojim rukama održi moral opstanka, jer je narodu do nokata dogorelo od nebrige prestonice za carski grad. Pažljivo sam slušao Borisa i umorio se. Svi su se umorili. Nestao je u svom beznačaju reči.

Predsednik Srbije-Boris Tadić (izmišljeni govor)

Građanima Niša dugujem jedno veliko i iskreno izvinjenje. Ne samo zato što ni jedno ranije dato obećanje mojih saradnika nije ispunjeno, već zbog toga što je svaka Vlada u poslednjih 15 godina grad Niš stavljala na margine svojih planova. Molim vas, prihvatite to izvinjenje uz to da je ta praksa okončana ovoga trenutka, ovde, sada. Ni jedan predsednik države ili Vlade ne sme više da zapostavi jug Srbije! Nikada.

Gradonačelnik, Miloš, dao mi je fasciklu sa spiskom i detaljnim opisom stotinak firmi u Nišu i okolini koje mogu na neki način da nastave sa radom i imenima onih koje moraju da se ugase. Pogledaću zajedno sa predsednikom Vlade i ministrima mogućnosti da pod hitno, još u ponedeljak, donesemo vanredne mere za spašavanje gladnih radnika Niša. Koliko sam shvatio, u teškom egzistencijalnom položaju nalaze svi oni koji su radili u 20 preduzeća čija je privatizacija raskinuta u poslednjih godinu ili dve dana. Sve to velika je tragedija, ali tako nešto je moralo da se desi. Nema više samoupravljanja. Ljudi su znoj svoj ostavljali u firmama koje su kasnije prodavane na surovoj pijaci tržišta. Na to moramo da se naviknemo. Ali ne na taj način da termin stečaj, znači da ljudi ostaju bez posla, akcija, otpremnina.

Rezovi koji su ugasili banke i fabrike su bili štetni, ali potrebni. Znate da je u fabrici tekstila, Đuki Dinić, u jednom danu, 400 radnika ostalo bez ičega. To se više nikada ne sme desiti u Nišu. Za sada možemo radnike ovih 20 firmi gde je situacija najteža, pomoći sa skromnih 5.000 dinara. Nemojte me optuživati za samilost. To nije u redu. Taj novac nije sažaljenje. Sećam se kada sam nekada u Niškoj Banji postavljao parket. Onaj sok koji mi je tada donet da se okrepim, ravan je ovoj novčanoj pomoći. On predstavlja snagu da nastavimo dalje.

U Niš nisam stigao do sada da dođem jer me je mnogo toga sprečavalo. Trebalo je na početku definisati granicu, održati ekonomiju, sakupiti ista mišljenja u regionu i onda sam ispustio da ulijem veru jugu Srbije. Pogubio sam konce zamršenih kotura. A, kotura ima mnogo.

Želim da kažem da ovde, u Nišu, nikada i niko neće rasturiti Demokratsku stranku. Ceo grad zna da postoje dve jake frakcije koje su ljuti protivnici. Oni više štete gradu nego konfrontacije DS-a sa ostalim strankama. Moja stranka je već jednom zabrljala pa je na vlast iz nehata došla partija iz Čačka koja je za četiri godine upropastila Niš. Došli smo posle toga ponovo na vlast i sada se trudimo da ponovo ne zabrljamo, da ne bi to iskoristila neka druga stranka. Ne bih voleo da dva puta prevarimo Nišlije. Znam da bi onda urušili veliko poverenje. Razgovarali smo danas i te netrpeljivosti više nema u partiji. Ruke su pružene. Ako na taj način ponovo prevarimo Nišlije, kaznite to hemijskom ili običnom olovkom na izborima. Istina, to ne bih trebalo da pričam kao predsednik Srbije, ali ne želim nikakvu masku na sebi. Svi moramo da radimo na zajedničkom zadatku, a to je da u Evropsku uniju uđemo kao pošten i vredan narod što i jesmo. Niš u javnim preduzećima i gradskoj upravi ne sme da ima parazite već poštene, borbene i odlučne ljude koji će raditi na tome da grad bude uspešan. Svi koji su se preko stranke zaposlili moraju da počnu da rade jer ih sada, danas, ogovaraju kao neradnike, a sutra će ostati bez posla sa pedigreom ulizivača čija je karakterna vrednost ništavna.

Na kraju, moram da kažem Nišlijama da ću odmah reagovati na Đelićeva obećanja da će „Sažem“ otvoriti fabriku u Nišu, gradnja kargo-centra kasni čitave dve godine, Elektronska industrija svima nama mora da oprosti za dosadašnje propuste, a carinska zona i dalje je ideja. Ta obećanja moraju da se ispune.

Tehnološki park u Elektronskoj industriji mora biti održiva mogućnost. Prihvatam odgovornost da budem kažnjen zbog prošlih vremena koja su Nišlijama donela veliku egzistencijalnu nesreću. Napadajte me, ali znajte da Niš sa svom svojom veličanstvenom istorijom, nikada neću napustiti…

Ovo je izmišljena parafraza manjeg dela govora koje su Nišlije očekivale da će u manje od tri minute predsednik države Boris Tadić reći prilikom prvog gostovanja u Nišu. Ništa od toga nije rekao. Ni dotakao. Možda bi mu ovakvim slovima neko i poverovao.

Taj govor je trebalo održati pred narodom na nekom trgu, a ne u skučenoj prostoriji pred svojim dvorjanima koji su ga gledali kao u boga. Taj bog je preko 20 minuta pričao. Pričao je o svemu, ali samo ne o onome što treba. Bog je promašio temu.

Ovčicama je pričao o lepoj poljani preko brda, a nije im rekao da u svojim redovima ima vukove. Boris je rekao da nas sve čeka blagostanje 2020. godine. On ima plan! Gestikulacijama je nadmašio sebe! Miran, rečit, gospostven i za Nišlije, na žalost, predstavljen kao dobar glumac.Njegov govor se hladno može preseliti u devedesete godine. Isti bi značaj imao. Beli pogled slušaoca. To mu niko nije sugerisao, a kladim se da sada misli „uh, kako sam strastven bio danas, svaka mi čast“.

Ceo Niš se pita što je baš juče Tadić došao u Niš? Najavio se u toku noći između četvrtka i petka! Pretpostavki je mnogo, ali je samo jedna istina – da Dinkić ne prigrabi svu zaslugu za otvaranje nove fabrike kablova za automobile „Jura“ u Donjem Međurovu!

Samo nek’ se fabrika otvori, obojica će biti zapamćeni. U Nišu.