Insomnia

Autor

Milan Bašić

Profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu.

Pa nije valjda, ne daj bože, drug Tito umro po drugi put. Ipak, ni on čovek nije srpski fudbal pa da ga mi uporno sahranjujemo, a da se on povremeno povampiruje kad mu se hoće.

2011. leto gospodnje
– 5. oktobar, 22:30h. Kao po automatizmu, utopljen u kolotečinu svakodnevnice, pri kraju još jednog radnog dana konzumiram svoju redovnu dnevnu dozu interneta. Planiram da pređem samo ovlaš preko najbitnijih novinskih naslova, unapred imajući ideju na kakve bih mogao da naiđem. Naravo, tu je obavezno toliko puta prežvakana pričica o tom sad već jedanaestogodišnjem olinjalom starcu Petom oktobru 2000.- simbolu izneverenih nada. E moj nemoćni starče, kako si se samo za kratko vreme izobličio u jahača apokalipse-Peti oktobara 2004, koji je u svom krvavom piru u toj Topčidarskoj noći, tek onako, odneo dva mlada života.

– 6. oktobar 1:45h. U donjem desnom uglu monitora uočavam da je skoro dva sata nakon ponoći. Prestajem da čitam, jer ovakvi tekstovi ostavljaju brisan prostor u glavi za baskonačno kombinovanje i čeprkanje s razlogom potisnutih događaja u neokorteks velikog mozga. Ništa gore od ovih noćnih rituala koji se izvode kad im vreme nije, jer oni predstavljaju uvertiru za moju čestu posetiteljku Nesanicu. Taman kad sam odlučio da sam i zvanično off the topic, kao grom iz vedra neba zatiče me vest o smrti Stiva Džobsa. Autor teksta ističe njegov vizionarki duh koji je revolucionarno izmenio svet, osvrće se na njegov privatni život, a naročito na nemaštinu tokom njegovih studentskih dana zbog koje je morao i da napusti koledž. U tim trenucima mi naviru sećanja na delove njegovog čuvenog govora posvećenog Stendfordskim diplomcima od pre par godina, u kojima priča o svojoj goloj egzistenciji. Prvi obrok bi imao u hramu Hare Krišne, drugi bi obezbedio prodajom koka-kola flašica za 5 centi, dok o trećem pretpostavljam da nije ni razmišljao. Naravno da ni najrvnodušniji ne bi mogli ostati nemi na takvu životnu priču u ovom trenutku, međutim ipak moja prva asocijacija na njegovu biografiju je ta što je u svet veštački inteligentnih mašina uneo dozu svojevrsne životnosti. Sama činjenica da je svoje iskustvo sa časova kaligrafije primenio u konstrukciji fontova na „mekintošu“, kao i činjenica da je apstraktni svet računara postao razumljiv i jednostavan za upotrebu širokom sloju ljudi (a ne samo profesionalcima), navodi me na zaključak da su ovakvi umovi postali zaista metafizičari 21. veka. Jer samo suštinsko poimanje što šireg spektra društvenih i prirodnih pojava i njihovih interakcija, dovodi do novih revolucionarnih otkrića u svetu u kojem živimo i njegovog boljeg razumevanja (Njutnovi zakoni mehanike, Kvantna teorija, Hiksov bozon,…). Možda se zato danas vizionarstvo nužno i ekskluzivno vezuje za novi, neotkriveni i svakim danom rastući svet tehnologija. Uff, zagazio sam u preširoku i složenu temu za koju sumnjam da imam kapacitet da je noćas raščivijam i time nađem svoj mir pred spavanje. Opet prizivam Nesanicu…

– 6. oktobar, 22:00h. I večeras sam na internet terapiji- tačnije kačim se na soc-realne mreže. Tako ih zovem, jer sam priznao njihovu realnost, baš kao što se naši politačari blogoizvoljevaju izražavati u trenucima svoje nemoći (opisujući stanje na terenu „realnim“). Više nisam Fejsoskeptik, evoluirao sam i izgladio odnos sa njim:
„Kad sam napet i srce mi tuče, hrlim tebi moj dragi Fejsbuče“, ili ti „Nema za šta da me ujede kuče, al mi lakše kad ti se izjadam, verni prijatelju, moj Fejsbuče“. I socijala i realnost…

Elem, logujem se na profil i istog trenutka, umesto slika prijatelja, dočekuju me slike jabuka obmotane crnim florom, a moj zid biva zasut različitim Eplovim posterima i Džobsovim citatima. Na rts-u se vrti Suzno Oko Magazina ucveljnenog Zokija Stanojevića, a i na hrt-u ista pesma po raznim znanstvenim emisijama i onima koje su na rubu znanstvenosti. Nailazim na tekstove koji počinju rečima: „Ceo svet žali“, a vidim da Srbija barabar sa celim regionom prednjači u jadikovanju. Pitam se, koliko je ljudi recimo do juče znalo za Džobsa i koliko njih će se sećati njegovog prezimena za dva meseca? Ne smem ni da pomislim kako bi izgledao taj dan u kojem bi se, ne daj bože kojim slučajem, nešto desilo neuporedivo poznatijem Marku Cukerbergu (na primer da ugane nogu)?

I dalje plovim morem tekstova u kojima se autori znatiželjno pitaju koje su bile Džobsove poslednje reči, kome je i šta zaveštao…Koliko vidim, u celoj priči figurira jedno jedino Eplovo zaveštanje svima nama, a to je iPhone 4S koji se, gle čuda, pojavio samo dan pre tragičnog slučaja. A da čudo bude veće, nije nazvan iPhone 5 po nekom logičnom sledu stvari, jer nastavak 4S po nekima bi mogao da znači For Steve -Za Stiva (mada će se sada možda neko dosetiti da to ustvari znači „Samo sloga Srbina spašava“). Upravo preko ove spravice milionski audtitorium je obavešten o slučaju Džobs.

– 12. oktobar, 22:00 h. Iz strane štampe saznajem da se Denis Riči, još jedan velikan svetkse nauke, preselio na onaj svet. O tvorcu najmoćnijeg programskog jezika C (neka mi ne zamere Java-programeri, ali više volim konformnost .net tehnologija) i operativnog sistema Juniks, ni traga ni glasa na soc-realnim mrežama, a boga mi ni po našim sajtovima. Možda nije dovoljno značajno to što je čuveni Riči dobitnik Tjuringove nagrade („Nobelove nagrade“ za računarstvo) i što bi bez njegovih pronalazaka najpoznatiji operativni sistemi od Windows-a do Linux-a bili samo nova mrtvorođenčad (kako reče Bjarne Stroustrup kreator C++ jezika)? Ili možda nije bilo giganta poput Epla koji bi imao interesa da na sva zvona objavi vest o njegovom odlasku. Budimo realni. I sam Džobsov govor nije Isusova beseda na gori i u nekim svojim delovima deluje kao propagandno uputsvo za buduće menadžere u cilju ostvarivanja američkog sna.

A da se manemo mi (bar za trenutak) ovih svetskih tema i zavirimo u sopstveno dvorište. Koliko samo naših sugrađana (sunarodnika), heroja svakodnevnice, stoji nadvijeno nad kontejnere organske hrane (javnim kuhinjama 21. veka) i na taj način deli sudbinu sličnu ili goru Džobsovoj iz ranih studentskih dana. Da li smo mi oguglali na takve prizore i smatramo ih uobičajenima? Koliko nas zna o životima naših poznatih vizionara Tesle, Pupina, Boškovića, Milankovića čije su teorije i izumi iz fundamenta izmenili svet i pogled na isti za vjek i vjekova? Nisam siguran da bi umeli da ih prepoznamo na njihovim portretima, a kamo li da znamo nešto više. Potrebno je ceniti i poštovati sopstvene vrednosti da bi naša saosećanja i prema drugima bila iole iskrena.

Na Gazimestanu smo povodom šest vekova od Kosovske bitke jasno rekli su čim ćemo pred Miloša, a posledice tog odgovora osećaće generacije u ovom i narednim vekovima. A da li danas znamo su čim ćemo pred Ruđera na tri veka od njegovog rođenja? Ako ne iznađemo snage da damo pravovremen i korektan odgovor, biografije mnogih od nas zaličiće na njegovu, Teslinu ili Pupinovu i biografije svih onih izgnanika od sopstvenog društva, jer će biti pisane po belom svetu. Kao najsvežiji primer iz belog sveta pada mi na pamet slučaj mog drugara Ace Ilića koji se nedavno (nekih mesec dana pre pojave iPhone4S) preselio u redove Fejsbuka sa niške informatike na PMF-u. Iako je težina transfera ostala nepoznata, može se reći da je on jednako vredan kao i transfer nekog vrsnog napadača iz Radničkog u Barselonu. Dobrim igrama, sa postignutih više od 50 naučnih radova i gomilom ispisanih redova koda u poslednje dve godine, prevazišao je okvire domaće lige, čime je usledio logičan poziv iz Palo Alta. Bio Fejsoskeptik ili ne, priznajem da je danas jedino merilo uspeha izlazak na inostranu scenu, tj. odlazak na mesto gde se nauka stvara i odakle se naučni trendovi diktiraju. Ostankom u našoj ligi stagniranje igrača po blatnjavim terenima je neminovno. Mada, na početku njegove karijere nije išlo sve tako sjajno. To što je bio srpski olimpijac i osvajač najsjajnijih odličja u kadetskim kategorijama, kao i student generacije u junirskom pogonu, nije bila dovoljna preporuka ondašnjem selektoru (rektoru) da ga uvrsti u prvi tim PMF-a. Savetovao mu je da ipak malo popričeka na klupi i kali se u poslu na razvlačenju univerzitetskih mreža. No razum je ubrzo prevladao, dobio je zasluženu šansu i ukazano mu je poverenje, koje je na najbolji način opravdao. Nadam se da će transfer biti samo jednogodišnja pozajmica, ukoliko ne, eto još materijala za razmišljanja…Osećam da će mi pored Nesanice društvo praviti i njena visost Glavobolja.