Uravnilovka

Autor

Milan Bašić

Profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu.

Nikako ne pisati opširne tekstove. Izražavati se što kraće i jednostavnije, kretati se u sintaksnom opsegu od proste do prosto-proširene rečenice. Ipak se danas živi brzo i pragmatično, čitaocu su potrebne instant-gotove informacije bez mnogo razglabanja. Ko još ima nerava da sluša nepotrebna filizofiranja u trenutku kada je javni diskurs o svim bitnijim društvenim pitanjima obamro?

Na koncu, filozofiranje (čitaj: promišljanje, rasuđivanje) nije omiljena displina u društvenom opštenju, na šta ukazuje fraza „nemoj da filozofiraš“, koja je kao takva, odomaćena samo u našem jeziku i znači „mlaćenje prazne slame“. Mora se priznati da smo smislili mnogo sinonima u cilju opisa jedne te iste radnje-opiranje od pokretanja moždanih vijuga.

Pa kako treba? Treba se uklapati u opšte društvene tokove: danas ljudi četuju, blogoju, tipkaju, tvituju, i sve to sa što manje gramatičkih pravila i što više „neo-urbanih“ skraćenica, uglavnom anglicizama. Pseudo-komunikacija tipa: LOL ovo, BTW ono i na kraju PoZZ i J, iako više liči na jezik prvobitnih kompjutera (ili čak možda pećinskih ljudi) danas je poželjna i izgleda nezaobilazna. I intelektualna javnost je na istom fonu: po shvatanju akademika Klajna neke od reči poput “daunload”, “guglovanje” ili “pozz” će se naći u zvaničnim rečnicima i smatra se da ne bi trebalo da predstavljaju problem ako se nađu u pismenim zadacima učenika. Ako struka tako kaže, onda ne čude uputstva ministarstva u čijoj su nadležnosti obrazovanje, školstvo i akademija (u daljem tekstu MOŠA) o pozitivnom bodovanju pravopisno neispravnih odgovora na završnom ispitu. Dakle, budući srednjoškolci, a vešti „četeri“, su prema ovom uputsvu mogli, na primer, da zamene bilo koje ćirilično slovo latiničnim, ukoliko „zabaguju“ (urbanim rečnikom rečeno) tj. savlada ih, ne daj bože, trema.

Zbog pritiska javnosti, uvidevši da su počeli da seku granu na kojoj sede, MOŠA (svima nama) je poseglo za testovima u obliku abcd-pitalica (nalik testovima za polaganje vozačkog ispita B-kategorije) u kojima je u startu svaka mogućnost pravljenja pravopisnih grešaka bila otklonjena. Ovakva ingeniozna ideja po principu „da se vlasi ne dosete“, gde se đaci odlučuju za jedan od ponuđenih odgovora, u startu, ima za posledicu amnestiranje svih onih koji su pravopisno nepotkovani (ili ti polupismeni) ili možda nepismeni. Na stranu to što se poništava sav entuzijazam (nekih) profesora usmeren ka motivaciji učenika da usvoje pravilan vid izražavanja (ovo je samo poslednja stvar kojom se njihov položaj obesmišljava decinijama unazad). Ovakvim činom se pre svega degradiraju učenici sa kvalitetnim znanjem, pri čemu se njihov uspeh tokom celokupnog školovanja potpuno obezvređuje. Posledica svega je hiperprodukcija lažnih odlikaša strpanih u isti koš sa onima koji takvo zvanje zaslužuju, čime smo dobili najgoru moguću uravnilovku u zemlji nam Dembeliji.

Ova situacija ni u kom slučaju ne može da začudi one koji su iole upućeni u obrazovnu problematiku osnovnog školstva i politiku prosvetnih vlasti (MOŠA svima nama) na čelu sa „superstarom“ Megatreš univerziteta. Naime, pravilnik o ocenjivanju u osnovnom obrazovanju za školsku 2011/12 godinu, koji pored mnoštva diskutabilnih, nesprovodivih, pa čak i kontradiktornih članova, sadrži i sledeću formulaciju u članu 14, paragraf 10, citiram:

Zaključna ocena za uspeh iz predmeta ne može biti… manja od aritmetičke sredine svih ocena.

Ovo bi u prevodu značilo, da u praksi, ukoliko učenik zaređa devet kečeva i jednu mršavu dvojčicu, nastavnik je dužan, po sili zakona, da mu zaključi dvojku (zaključna ocena mora biti veća od aritmetičke sredine svih ocena, koja je u ovom slučaju 1,1).

Da li bi bilo banalizovanje stvari ukoliko se kaže da bi smo možda mogli očekivati uredbu Vlade po kojoj se svi automobili čija je prosečna tržišna vrednost 4.100 EU moraju platiti 5.000 EU (naravno razlika bi išla za potrebe popunjavanja budžetskog deficita)? Toliko o apsurdnosti ovog člana pravilnika…

Da vidimo kakvi su rezultati turbo-novokomponovanog nam pravilnika proisteklog najverovatnije iz neke resavske škole? Dovoljno je pomenuti to da naši učenici postižu dramatično loše rezultate na međunarodnim proverama, da je zastrašuji procenat “petičara” koji nisu uspeli da prebace polovinu od maksimalnog broja poena na testu, te da je ova granica misaona imenica za veliku većinu osmaka,…

Prosto deluje nestvarno da neko (tog uzrasta) ne može znati da se visina meri u metrima, masa u kilogramima, da nađe i očita najmanju vrednost na tamo nekom grafikonu ili da pretvori kilometre u metre,…O osnovnim računskim operacijama ne bih trošio reči… Dakle, većina pitanja na testu iz matematike više liči na test opšteg znanja koje bi učenici trebalo da usvoje, pre svega, od prvog do četvrtog razreda osnovne škole.

Zato deluju frapantno čestitka iz MOŠA (svima nama) upućena đacima koji nisu osvojili niti jedan “guljavi” poenčić na završnom ispitu (njima oko šestotinak), a upisali su neku od srednjih škola. Da li misle da će lažnom empatijom i pravom patetikom prikriti sav besmisao polaganja ovakvog ispita, baš kao što se “poštovanjem” pravilnika i poklanjanjem ocena obezvređuje rad druge dece koja zaslužuju tu ocenu iskazanim znanjem i zalaganjem. A takve dece će biti sve manje, jer se u zemlji nam Dembeliji može napredovati bez ikakvog uloženog truda.

Dragi čitaoče, ukoliko si stigao do ovog pasusa, pre svega držim da si svestan svoje društvene odgovornosti, a ja sam se, možda i pretenciozno prisvajajući ulogu hroničara vremena, latio tog sizifovskog posla da opišem stanje u fundamentu društva-obrazovanju (u što manje reči ne bi li pojedine zabolela glava). Legitimizacijom neznanja, stavljanjem čak i onih najboljih među najboljima u prosek, stavara se jedno salata-društvo u kome je sve podložno mešanju, pa čak i antipodne kategorije kao što su znanje i neznanje.

Politika svinger-kohabitacije gde svako može sa svakim, možda može da egzistira u virtuelnom političkom životu Dembelije, ali u stvarnosti se samo dobija mediokritetsko društvo sa izvesnim epilogom u kojem “znanje beži od neznanja“, odnosno prirodno pronalazi druge sredine u kojima može da preživi. Dembelija postaje rasadnik nemislećih generacija razapetih između stanja potune zombiranosti i surovog zjapila neobrazovanosti. A kad ove generacije zajašu na svim ključnim pozicijama i ambrozijski raseju svoje shvatanje vrednosnog sistema u društvu, slobodno možemo poželeti laku noć Dembeliji i dobro jutro tamnom vilajetu u kojem će svaka inicijativa, pa makar ona bila i suvisla, bivati besmislena.