Sudnji dan

Autor

Milena Vidojković

 Novinar.

Dodje i sudnji dan – 11 mart. Barem ga je takvim javnosti prezentovao ministar Oliver Dulić. Prilično neprijano zvuče ministrove reči da je „11 mart POSLEDNJI DAN za prijavljivanje nelegalno izgrađenih objekata“, da „produžetka roka neće biti“ i da „imovinu onih koji nisu prijavili objekat najbliži srodnici neće moći da naslede“.

Uplašio se siroti narod – pa stao u red. Jedva napravio kuću i kućište da se „deca ne potucaju po tuđim stanovima“ a ministar kaže – da neće moći da je naslede. Ima li nečeg strašnijeg od saznanja da si vek proćerdao gradeći krov nad glavom za sebe i svoje potomke – a onda svi zajedno ostanete praznih ruku.

Stvarno.. šta će biti sada posle 11. marta sa svima onima koji nisu stali u red? Zato što nisu znali, zato što nisu hteli ili zato što su procenili da ni sada, kao ni onda kada su krenuli nelegalno da grade, nemaju dovoljno para?

Tim pre i tim više što im je cenovnik saopšten – baš na SUDNJI DAN, 11 marta, kada se rok za prijavljivanje merio satima. A on se, prema rečima gradonačelnika Niša, mr Miloša Simonovića, kreće od 10.000 dinara po objektu u petoj zoni (koja je van Generalnog urbanističkog plana), do 600 dinara po metru kvadratnom u prvoj zoni.

Gradonačelnik je najavio i povoljnosti. Suma će – svima onima koji su ulagali u infrastrukturu – biti umanjena za deo uloženog novca. A moći će dug da izmire i na rate i koriste sve, zakonom predviđene, beneficije. I to je – u redu. I ništa nije sporno, što se toga tiče. Sporan je SUDNJI DAN.

Posle SUDNJEG DANA izlišno je pitati šta su državni organi radili kada su brojni građani gradili objekte nelegalno? Što im tada nisu zabranili da grade? Posebno u uslovima i vremenu kada su mnogi drugi građani, za razliku od ovih nesrećnika koji su i poslednju paru ulagali u krov nad glavom, stanove od države dobijali gratis bez ulaganja i jednog jedinog dinara, osim onog koji se nepošteno odvajao od plate za stambeni fond.

Koga još zanima što država, u međuvremenu, prstom nije mrdnula da bilo šta učini da se objekti legalizuju i stanje dovede u red i podvede pod zakon. Šta je to, odjednom, tako HITNO da se proces – koji bi po logici stvari trebalo da bude od koristi i za građane i za državu – pretvori u pretnju i očajničko zapomaganje da to mora da se učini sad ili nikad.

Oni koji su podneli zahtev za legalizaciju listom odgovaraju da su to učinili zato što su tih 300 dinara za podnošenje prijave imali, a posle.. posle ko zna šta će i kako će biti. O tome i ne razmišljaju jer im je svaka, pa i najniža cena – previsoka. I nadaju se da trenutak u kome će morati da plate – neće doći. Barem ne skoro.

Oni koji zahtev nisu podneli – nisu to učinili iz samo sebi znanih razloga. Jedan od mnogih je sumnja u poštene namere onih, koji su 11. mart proglasili SUDNJIM DANOM. Tradiocionalno ukorenjena srpska tvrdoglavost pita: da vidim baš šta će sada biti?

Stvarno, ŠTA ĆE SADA BITI ministre?