Kad se skupštinske kamere isključe

Najnovija španska sapunica – “Vučić y Toma – los amigos del amor” se konačno završila. U najnovijoj epizodi koju smo videli na TV-u, Toma se Vučiću zakleo na odanost i poniznu poslušnost do kraja. Ali da li je ovo i poslednja epizoda? Španska serija nije prava ukoliko nema neverovatnih obrta, te i u ovom slučaju to nije isključeno da se desi.

Što se tiče rada parlamenta, prolećno zasedanje kreće 1. marta i sednica je već zakazana. Nezvanično kruži informacija da će sednica biti što je moguće ređe, kako bi se prostor za opoziciono delovanje tokom predsedničkih izbora maksimalno smanjio. Znaju naprednjaci kako se ostaje na vlasti – time se profesionalno bave već skoro 5 godina.

Tokom svog osmomesečnog angažmana u skupštini, dobio sam priliku da razgovaram sa mnogo ljudi, a i da odgovaram na njihova pitanja. Bili oni moji dalji ili bliži prijatelji, ili meni kompletno nepoznati ljudi, uočio sam da su se pored konkretnih političkih pitanja, često raspitivali i za stvari koji su u vezi sa mojim poslom, ali se toliko ne tiču politike.

U nastavku slede pitanja i odgovori na njih, počevši od najčešće, prema najređe postavljanom.

Kakav je Šešelj? Je l’ tako da ih sve tamo zeza?

Verovali ili ne, ovo pitanje dobijam najčešće. Ne šta DJB radi, ne šta ja radim, već šta Šešelj radi.

Šešelj odavno nije opozicija. Takođe, od onog šoua koji je pravio ranijih godina, nije (srećom) ostalo gotovo ništa. Tu i tamo padne po neka inteligentna opaska, ali to je to.

Šešelj je postao profesor istorije u sopstvenoj interpretaciji: kad god se javi za reč u vezi sa nekim zakonom, krene da priča od Kulina bana, da bi tek tamo negde pred kraj izlaganja, rekao nešto suvislo i na temu rasprave. Pošto uživa veliko poštovanje Maje Gojković, a i celog SNS-a, retko kad ga upozoravaju da skreće sa teme, te on može da priča manje-više o čemu god poželi.

Upadljivo je i to da gotovo nikad ne napada Vučića, a i kada se njih dvojica sretnu u parlamentu, vidi se prisnost i međusobno poštovanje. Sa druge strane, Toma Nikolić, kao i ljudi bliski njemu, su često meta našeg “četničkog vojvode”.

Imao sam i ja jednom kraću raspravu sa njim. Naime, obojica smo se našli kod ulaza u zgradu skupštine. Tu postoji detektor metala kroz koji svi moramo da prođemo pri ulasku. Međutim, vidim ja da Šešelj najopuštenije zaobilazi detektor, a obezbeđenje mu ništa ne kaže. Pošto najviše mrzim te koji hoće da izigraju pravila i ispadnu pametniji, dobacim ja njemu: “izvinite, ali šta ste vi bolji od nas, pa možete da ulazite po skraćenom postupku?” Ne sećam se šta mi je odgovorio, ali se sećam svoje koleginice koja mi kaže “čovek ima pejsmejker, ne sme kroz detektor!” Beše mi onda malo žao, mora da priznam. 

Jesi li ti sad u Beogradu?

Svi nekako po automatizmu pretpostave da sam se zbog poslaničke funkcije preselio u Beograd. Nisam, niti planiram – lepo mi je u Nišu, skoro svi dragi ljudi su mi ovde (ako izuzmem one koje je muka oterala iz zemlje), te nema razloga da menjam lokaciju. To, doduše, malo komplikuje logistiku, jer moram da putujem kad god imamo sednicu, ali smo i taj problem ublažili time što sam sa kolegom obezbedio stan u Beogradu u kome možemo da prespavamo ako se sednice produže na više dana. Van tog perioda sam uvek u Nišu.

Kako uopšte možeš da trpiš sve te likove tamo? Ja bih poludela/o.

Povremeno se i ja zapitam isto. Šta mi je ovo trebalo u životu? Imao sam super programerski posao koji sam radio od kuće, mogao sam da ustanem kad god ujutru, da radim bilo kad tokom dana. To sam zamenio ustajanjem u 6 ujutru, kako bih u 10 stigao na početak sednice u Beograd, a sve to kako bih većim delom vremena slušao tirade Martinovića, Rističevića, Atlagića, koje najčešće veze nemaju sa tačkom dnevnog reda.

Valjda mora da budeš malo lud da veruješ da je promena na bolje moguća i da postoji svetlo na kraju tunela (a da to svetlo nije voz koji dolazi iz suprotnog smera). Ko god u opoziciji nema bar trunke takvog stava, ne vidim šta bi uopšte trebalo da traži u parlamentu. Ta “ludost” je ono što pokreće mene u ovakvoj borbi.

Ponekad se osećam totalno nemoćno i poraženo dok slušam Atlagića kako po deseti pun čita jedan te isti govor. Maja Gojković sluša i ne preduzima ništa, a on ponižava Skupštinu.

S druge strane, ima i dobrih trenutaka, kada efektnim replikama pobijemo argumente pozicije (što je retko, jer oni izbegavaju da uopšte upadaju u ozbiljne rasprave, znajući da će najverovatnije izgubiti).

Kada se ugase kamere, jel tako da se vi svi družite, smejete i idete zajedno u skupštinski restoran?

Ne, apsolutno ne. Mi u DJB imamo komunikaciju sa većinom opozicionih stranaka – viđamo se, popričamo ponekad, i td. ali sa članovima SNS nemamo šta da pričamo, ili ako već moramo, to je samo zbog proceduralnih stvari. Doduše, ovo ne važi za nekoliko poslanika koji su u vladajućoj koaliciji, a dolaze iz nišavskog kraja. Uvek se u hodniku pozdravim i popričam sa Milijom Miletićem na primer.

Na ručak uvek idemo po poslaničkim grupama i mešanja ima jako retko. Ponekad sednemo sa policajcima koji rade u Skupštini, pa sa njima pričamo tokom ručka. Jednom se zadesilo da sednemo sa SNS-ovcima samo zato što nije bilo nijednog drugog preostalog stola, ali se naša komunikacija bukvalno svela na razmenu jelovnika. Oni se itekako plaše nas, da ih ne snimimo, ne uslikamo, ne načujemo nešto, te su stoga jako oprezni kad god su u našoj blizini.

Postoji jedan toalet koji je nezvanično za pušače (“nezvanično” jer je svuda u skupštini zabranjeno pušenje). Ako se desi da zateknemo SNS-ovce u pušenju, oni odmah beže napolje. Doduše, priznajem: desilo se i našim poslanicima da puše tamo, dok im Radulović nije skrenuo pažnju i zatražio da to rade isključivo napolju. Ja podržavam.

Da li sa bilo kim komunicirate, s kim se družite?

Ima poslanika iz drugih grupa sa kojima smo u dobrim odnosima. Jedan od njih je Boško Obradović iz Dveri. Iako se njihova politika značajno razlikuje od naše (meni se inače uopšte ne sviđa), to nas ne sprečava da se tokom sednica šalimo na račun jedni drugih. Jednom sam ga pitao da li muziku iz Hrvatske i Bosne na računaru stavlja u folder “strano” ili “domaće”.

Takođe, nedavno sam mu u šali predložio da ja “preletim” kod njih, ali pod jednim jedinim uslovom: da himna Dveri od tog trenutka bude pesma The End od The Doors-a, (pošto “dveri” na ruskom znači “vrata”) i da se pušta na svakom njihovom skupu. Boško prihvatio.

Jesu li su zaista onoliko niske cene u skupštinskom restoranu?

I da i ne. Ako poredite te cene sa cenama u kafanama i restoranima, onda su cene u skupštini osetno niže. Ipak, ako te cene poredite sa cenama u menzama privatnih firmi, onda ove cene i ne odudaraju toliko od proseka.

Espreso košta onoliko koliko koštaju same sirovine koje se stavljaju u napitak – 15 dinara. Za ostala pića slično – naplaćuje se nabavna cena. Neka bolja jela, recimo piletina sa gorgonzolom, košta oko 350 dinara. Čorba je oko 60-70 dinara. Supa manje – tridesetak dinara. Alkoholni napici se ne prodaju u restoranu.

Moj prosečan ručak (čorba, salata, glavno jelo, koka kola ziro) obično ispada između 400 i 500 dinara.

Inače, svaki građanin ima pravo da uđe u zgradu skupštine na poziv narodnog poslanika. Ulaskom u zgradu, on ima i pristup restoranu, a i cenama koji u njemu važe.

Ima još nekih, ali ovo su najčešća pitanja nepolitičke prirode koja dobijam. Da li sam propustio nešto što vas interesuje? Ukoliko i vi imate slično pitanje, slobodno ga postavite u komentarima, a ja ću se potruditi da odgovorim.